Данило Даниловић - Данилушка, композитор

 

Daniluska

 

Данило Даниловић, рођен је 22. јула 1936. године, у Београду. Као петогодишњи дечак "заљубио" се у хармонику и остао јој веран до данашњих дана. Радозналог основца, невероватног "слухисту" фасцинира и виолина, родитељи га уписују у Музичку школу, у којој му је у каснијим годинама професор био маестро Максимилијан Мишкин, чувени солиста и диригент Петроградске филхармоније, који је за време октобарске револуције избегао у Србију. Као један од најбољих ђака школе постаје члан малог градског оркестра, који се касније прикључује КУД "Абрашевић" у коме је свирао и виолину и хармонику. Као дванестогодишњак добија Прву награду у такмичењу за најбољег младог хармоникаша Југославије.

Надимак "Данилушка" који га је прославио и код нас и у свету, добио је случајно или намерно, када га је, приликом ослобођења Пожаревца, у који је са мајком био избегао за време рата, један од руских официра чуо како свира на хармоници, отпевушио му "Калинку" и још неколико песама из његове домовине, замолио га да понови и када је то учинио без грешке, попео га на тенк и приредио му невероватни спектакл који малишан никада није заборавио. Пред више од 1000 окупљених Пожаревљана и руских тенкиста и пешадинаца одржан је његов први концерт, који је официр једноставно најавио: "Сиграј (свирај) Данилушка". Сигурно је да је сећање на овај догађај определило Данила и за музику, али и за мелос по коме је постао познат у целом свету.

А онда десило се нешто необично. Неко уочава да је Данило невероватно брз и да као од шале побеђује своје противнике на кратким стазама. У колоплету хармоника-школа-атлетика неко је морао да буде запостављен. Учење и трчање су добили предност, а увређена хармоника одбијала је да свира чак и на породичним свечаностима. Њен издајник, који ће касније постати покајник, завршава гимназију и студије дефектологије и трчи, трчи и побеђује и опет му, као некада, док је био на тенку, у ушима одјекују аплаузи љубитеља атлетике. Опробао се као и све јуноше у кошарци и фудбалу, чак је и у правим копачкама играо за први тим "Младог радника", али кад му је засјала спринтерска звезда, постао је прво члан АК "Црвена звезда", а одмах затим и државни репрезентативац. У својом омиљеним дисциплинама - тркама на 100 и 200 метара са повременим излетима и међу четиристотинаше, освајао је увек једно од прва три места, а био је поуздани и незаменљиви члан једне од најчувенијих југословенских штафета 4x100 м. у саставу Јованчић, Петровић, Даниловић и Пецељ.

Једнога дана спринтерице је ипак обесио о клин, посвећујући се послу дефектолога, необичном занимању у коме је потребно стрпљење и потпуно познавање људске психологије. У ретким часовима одмора, опхрван проблемима људи којима је желео да помогне, тражио је мир у звуцима своје прве љубави - хармонике. Разапет између две љубави, које су прећутно одобравале његову неверност, Данило 1965. године решава да оформи свој оркестар и да се приклони зову својих гена - да настави да открива тајне звукова који опијају душу, и оно што је у њему било запретено, да на оцену најширој јавности. Прве три године тражио је прави састав, специфични звук, одговарајући репертоар, а онда се у сећању некадашњег малог хармоникаша, виолинисте, атлетичара, фудбалера, дефектолога... појавио незаборавни концерт на тенку и све је у трену било решено. Оркестар добија име "Данилушка" и неговаће пре свега руски и руско цигански мелос, као и нехотице или намерно заборављену староградску и изворну народну музику. Од тада па до данас траје и опстаје ансамбл који се с правом горди именом, стваралаштвом, реномеом који има у земљи и свету, односно музиком коју сви слушају и воле.

Ансамбл је био сарадник и ослонац најпознатијим именима наше музичке сцене: Живану Сарамандићу, Душку Јакшићу, Томи Здравковићу, Драгану Живковићу - Тозовцу, Мерими Његомир, Милету Богдановићу, Снежани Савић, Мири Пејић, Љиљани Шљапић, Крсти Петровићу... Данилова композиција "Химна Скадарлији" постала је староградски евергрин, а "Салаш у Малом риту" синоним не само за истоимени филм, већ и за атмосферу, боје и звукове банатске равнице и њених житеља.

Посвећеност музици доноси такву афирмацију оркестру да постаје незаобилазни чинилац већине музичких догађаја не само на Балкану, већ и у Европи. За најпознатије продуцентске куће "Полидор" и "CD Player DD" реализују се пројекти са цењеним интерпретаторима руског мелоса Ивушком Борисовном, Борисом Немировим, Волођом Бреславим... Следе концерти у најпознатијим концертним дворанама Немачке, Француске, Италије, Русије, Америке, Аустралије, Јужноафричке републике, турнеје по Русији, САД, Африци, Европи, некадашњој Југославији...

Оркестар учествује по посебним позивима на фестивалима етно музике у Луксембургу, Мелбурну, Берлину, Риму, на Кипру, у Сиракузи... Бројна признања, награде, дипломе и похвалнице обележиле су дугогодишњи рад и ансамбла и његовог духовног и практичног вође, композитора Данила Даниловића Данилушке.

Друга награда на Етнофестивалу на Кипру, прво место на МЕСАМ-у 1989, треће место на Београдском пролећу 1996, награда Стручног жирија на Београдском пролећу 1997, естрадне награде Србије и Југославије, Златна значка Културно просветне заједнице Србије 2008... као и многобројне захвалнице за одржане хуманитарне концерте красиће једног дана Музеј Данилушке.

Оркестар "Данилушка" и "Руски дом" у Београду годинама сарађују на организовању хуманитарних концерата чији је приход намењен помагању оним организацијама које брину о болеснима, хендикепиранима и угроженима у Београду и Србији.

Музички опус ансамбла "Данилушка" чине композиције његовог оснивача и дугогодишњег руководиоца Данила Даниловића, одабране изворне народне и старе градске песме и романсе, руске и циганске песме, духовне песме и песме за децу, снимљене у извођењу изабраних врхунских солиста и забележене на свим постојећим носачима звука и слике.

Ако неко искомпонује преко 200 композиција, ако као продуцент или аранжер припреми и сними више од 2000 песама, ако са ансамблом узме учешћа на преко 4000 концерата код нас и у свету, ако потпише најмање 200 издања грамофонских плоча, касета, CD и DVD, ако један од најбољих руских хорова "Глинка" уврсти његову композицију "Салаш у малом риту" у свој концертни програм, ако компонује едукативни мјузикл намењен најмлађима "Музичка азбука", ако и у осмој деценији ствара песме од којих застаје дах (Химне "Напред Србија", "Заљубљен у Србију", "Победи себе"...), онда је јасно зашто један од хроничара пише да за њега Руси тврде да потиче са Дона, цигани да је потомак краља черги, док га Срби не дају, јер нико као он у својим песмама није објединио лепоту, љубав, традицију и многе друге вредности народа коме заиста припада.