Stanko_Stojiljkovic

Председник Новинарског клуба

Члан Управног одбора

Председник жирија за доделу годишње награде

Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

 

Биографски подаци

Сањао сам отворених очију Београд, и видите докле су снови довели. На селу је сваки кривак био мој, кад год бих утекао из комшијине њиве; сада се са свима вама утркујем (а ко зна колико ће их још приступити?) за један једини: СРПСКИ КРИВАК!

Сањао сам да будем сеоски учитељ или путујући глумац, и одлутао у новинаре. Ни то не бих успео да мој цимер из студентског дома није редовно читао новинске огласе. Наговорио ме да пристанем, написао своју и моју молбу и послао. На први састанак ме је допратио, јер нисам ни знао где се „Политика” налази.

Чланови комисије су се чудили зашто сам свој живот срочио у само три реченице. Други су се расписали на по неколико страница.

– То је цела твоја биографија?

– Да.

– Како?

– Немам је, ако ме примите имаћу шта да допишем.

Нисам сањао да ћу проћи. А ни да ћу два пута бити кандидат и два пута приправник.

Сваки пут на распусту моји јужњаци су ме запиткивали где ми је киоск у Београду. Објашњавао сам да се спремам за новинара.

– Какав је то новинар, а не продаје новине?!

Сањао сам да путујем по свету, као Радивоје и Марко Марковић (дуго нисам веровао да нису отац и син). Да упознајем спортске звезде, да с њима разговорам. Мислите да је то лако? Ех, да бих једини добио интервју од Ирене Шевинске, двоструке олимпијске и светске шампионке у трчању, бирао сам је за танго у „Београђанки”.

Нисам сањао да ћу залутати међу научнике. На сву срећу, не зовем их да играмо.

У међувремену сам покренуо „Свет компјутера”, руководио „Галаксијом”, утемељио научну рубрику „Политике” (и дигиталну, али су је недавно угасили), осмислио научни часопис „Инфо”, уређивао „Свест” (Conscientia, први магазин  у свету с тим именом), био главни уредник „Новог Експреса” и уредник „Недељне Политике”.

Да ли ми је то требало?

Напослетку сам мушким писмом написао књигу „Мозак на чипу”. Убеђују да се латим и женског: под насловом „Мозак на чипки”. Шта ако се то некима не свиди, па ме туже? Зато ћу сачекати да Србију (и мене) приме у Европу. После ће ме, ваљда, бранити Хашки суд (за људска права).

Снови ме и даље прогоне. Жудим да се вратим у завичај – да сам гајим, берем и љуштим криваке. Свој на своме! А до тада? Желим да вас што више пригрли СРПСКОГ КРИВАКА, овде и у свету! И носећи га високо уздигнутог, најзад, уђемо у Европу.

После више нећу да сањам. Само ћу да зажмурим.