Прича за 45. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ


Ноћ је улетела у канцеларију где ју је чекао њен брат Дан и још са врата отпочела "паљбу":

- Зар се тако дочекује сестра. Где су на зидовима поруке, да не кажем билборди добродошлице, музички програм, хор, оркестар... е, мој Дане, кад би знао на каквом сам спектаклу била, не би био тако мрзовољан и натмурен... Још ако Ти кажем да сам била и почасни гост, свиснућеш од љубоморе...

Дан се само значајно насмешио и одговорио:

- Нажалост, истраживања показују да се много више њих радују мени него Теби. То је и разумљиво, јер погледај шта им ја доносим: светло, наду, сунце, осмех... а Ти, спавање, сањање свакаквих снова... Искрен да будем, сви знамо колико се трудиш да их успаваш лепим причама, али чим их завршиш, њихове поспане главице почиње да опседа оно што су видели на телевизији, прочитали у књизи, или што им се десило у школи или на улици... Зато ми је и драго, што смо сви заједно упознали јунаке Чудне шуме. Видим да си се спремила да нам испричаш шта је све почасна гошћа доживела на том великом слављу... ја, иначе, редовно укључујем скајп у време кад их успављујеш, то ћу учинити и вечерас, по Твом, односно данас, по мом рачунању времена. Остај ми здраво и насмејано...

Ноћ му је махнула руком, затим је одвежбала неколико јоги вежби због линије, попила сок, укључила емисиони уређај и позвала све оне који су чекали да их успава, да са њом специјалним САН експресом крену на 


СВЕЧАНИ ДОЧЕК


 Svecani docek


Дошао је најзад и тај тренутак. Пре него што су стигли на пропланак, Добрило је успорио корак и сурлом дотерао фрузуру, мрав Радоје је погледао у огледало и ставио наочаре за сунце, мачак Алимпије је погладио своје мачје бркове, вепар Пантелија је око врата закачио медаљон са сликом његове љубљене свиње Драгиње, лисац Харалампије је очеткао свој реп, јарац Тома Белобради је обојио своју дивну белу браду у плаво, гавран Гаша је у своје црно перје уденуо неколико шарених папагајских пера, које му је за пут позајмио папагај Чеда, детлић Куцкало је птичјом турпијом наоштрио кљун, док је мајмун Ђоле истетовирао на свом рамену неколико жирова. Када се мала, али одабрана храбра група светских пустолова појавила на пропланку предвиђеном за дочек, шума је експлодирала. Сви становници Чудне шуме су у знак поштовања према подвигу храбрих истраживача устали са својих места, многи су зато што су четвороношци једва одржавали равнотежу, птице су се подигле у својим ложама на гранама, а онда је одјекнуо аплауз. Неко је за пљескање користио шапе, неко је трљао ногу о ногу, чуло се и мелодично лепршање крилима... Све се сливало у звук који је тако пријао мраву Радоју и његовој дружини, посебно Добрилу, који је чак пустио и једну слоновску сузу да му се као поток слије низ лице.

Онда је уследио тренутак који ће историја запамтити. Краљ свих животиња, како дивљих, тако и питомих, па чак и припитомљених, подигао се са престола и краљевски рикнуо. У истом трену све се утишало, краљ Борислав је подигао десну шапу и тада се на небу појавио шарени облак, ни бео, ни плав, него баш шарен, препун свих боја које се могу замислити... Шарени папагаји, злаћани какадуи, разнобојни канаринци, штиглици, зебе, славуји, шеве... између њих, помало сакривени, вране, чавке, врапци, гаврани... Сви су били задивљени.

Слон Добрило ступио је на црвени тепих који је водио до позорнице, на којој је стајао Краљ са својим првим сарадницима. Мрав Радоје, вођа експедиције, предао је Лаву Бориславу мапу пута коју је лично нацртао, дневник у који је сваког дана описивао оно што им се дешавало, диск са фотографијама и поклон који су послали становници нове чудне шуме, највећег и правог открића наших истраживача.

Краљ је, као и сви краљеви или председници република, одржао говор у коме је похвалио учеснике овог историјског подухвата и свакоме доделио највише одликовање "Орден Златног храста". При уручивању овог признања дошло је до проблема на које нико није рачунао, али који су успешно решени: Орден за вођу експедиције био је тако мали, да је Радоје добио и лупу да би сви могли да га виде, гавран Гаша и детлић Куцкало који би са орденом око врата једва могли да лете, добили су дупликате од пластике, Алемпију је дозвољено да орден обеси о реп, вепру Пантелији да га стави место брњице, а јарцу Томи да га носи уместо клепетуше које обично носе козе и овце...

Прве честитке одликовани су добили од својих најближих. Слоница Добрила се обиснула о врат своме Добрилу, мравица Радица је плакала од среће, свиња Драгиња је задовољно гроктала када је на врату свог Пантелије угледала медаљон са својом сликом... Пошто су и Миа, Коста и мајмун Ђоле добили "Златне храстове" за редовно извештавање о путу о коме је брујала и још увек бруји цела планета, режисер свечаног програма, Вук Страхиња, дао је знак за наступ мешовитог балетског ансамбла, који су чиниле грациозне гуске на челу са чувеном Жаклином, елегантне кокошке, које је предводила Живка, и оне чије време тек долази, прелепе ћурке, са својом корепетиторком Вероником.

Оркестар виолина чувеног мајстора Цврлинија изводио је такве бравуре да су кокошке, гуске и ћурке просто летеле дочаравајући сву чар живота у шуми. Затим је Момчило одиграо монодраму "Заљубљени медвед", која је оборила с ногу целокупни животињски слабији пол. Док се глумац клањао публици, започео је најављени самостални концерт славуја Славка. Сви су били опчињени. Смењивао се трилер за трилером, а наступ је био заиста атрактиван, јер је Славко цвркућући, то јест певајући, изводио невероватне акробације у ваздуху. Када се после серије бисева Славко повукао да се одмори, пропланком су одјекнули акорди валцера, танга, рока, чак и познатог "моравца".

Цврлини је позвао присутне да се после свих узбуђења опусте и покажу да и Чудна шума има мајсторе, односно и мајсторице модерних плесова. Зна се коме је припала част да отвори бал. Лав Борислав замолио је слоницу Добрилу за тај први, краљевски валцер. Мрав Радоје је знао да се све очи упрте у њега и зато се поклонио пред лавицом Славицом, која је вртећи весело репом пружила шапу Радоју. Он се у почетку изгубио међу лављим канџама, али се брзо снашао и "запловио" са партнерком травнатим пропланком. Десило се да је једна од штикли на ципелама лавице Славице упала између бусења, због чега је пар мало посрнуо, али је мрав успео да шапне својој партнерки: "Ваше Величанство, шта ће нам ципеле? Играјмо боси!",тако да је све прошло скоро неприметно.

Зека Лека је без страха уживао у игри са Лијом Валеријом, маца Јаца је једва чекала да уграби миша Грицка да одиграју танго и тако редом. У зло доба, во Јова, који је играо са кравом Јаворком погледао је на свој воловски сат, лупио се репом по свом воловском челу и дао знак да сви становници који живе на имању баке Розалије и деда Саватија крену назад, јер су их сутра, као и сваког дана, чекали њихови редовни послови. Јунаци великог подухвата морали су кришом да побегну од својих обожавалаца и да се после толико времена нађу у својим кућицама - слободицама.

Иако су њихови укућани и комшије желели да им добитници ордења потанко испричају све о својим догодовштинама, погледали су их само бело, сручили се у постеље и у трену заспали. Шта је ко од њих сањао? Исто оно што и деца коју успављује Данова сестра Ноћ.