Прича за 46. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ


Ноћ је затекла брата задубљеног у читање, тако да није ни приметио кадa је она стигла.

- Шта је то тако занимљиво? упитала га је још са врата.

Брат јој је само махнуо руком и наставио да чита, не примећујући да му је време дежурства истекло и да сада на овом делу планете треба да наступи његова сестра Ноћ.

- Јави да касним, јер ако моја сестра може стално да свраћа у Чудну шуму, могу и ја да са Алисом скокнем у Земљу чуда, или да се дружим са Малим принцем, или да проучавам историју ове планете, коју заједно са Тобом непрестано обигравам!

Добацио јој је Дан и окренуо још једну страницу књиге, која је тако привукла његову пажњу. Ноћ је само уздахнула, помисливши да ће убрзо доћи до проблема, али је ћутала, јер је знала колико су браћа тврдоглава и како ретко слушају сестринске савете.

- Хајде, да му бар скувам кафу! помислила је и укључила ринглу на шпорету.

Тог тренутка зазвонио је црвени телефон. Ноћ је знала да то контрола зове да пита зашто Дан касни и зато је узвикнула:

- Брате, јави се! Опет ће Ти одузети од плате!

Дан је љутито ставио књигу на сточић, подигао телефонску слушалицу и питомо, да питомије не може бити, процвркутао:

- Стижем, стижем... Морао сам да сачекам сестру да преузме дежурство... У праву сте, баш се комотно понаша, мада нема ниједне примедбе на њен рад. Деца је обожавају, песници јој певају песме, заљубљени уживају док гледају њене сараднице звезде... Обећавам да ћу убудуће бити тачан!

Ноћ се прво намрштила, а онда насмешила:

- Опет се извлачиш на мене. Опраштам Ти под условом да ми оставиш књигу ... баш би могла и ја да се вратим читању!

Дан је устао, зализао косу пред огледалом и одјурио добацивши сестри:

- Не брини, стићи ћу сам себе, тако да нико неће приметити да касним!

Ноћ му је махнула руком и погледала на сат, размишљајући како вечерас да успава своје мазе. Онда се лупила по свом мрачном челу и сетила се да они знају да постоји школска, градска, многи имају и своју личну, али не знају да постоји и једна необична, недавно отворена


ШУМСКА БИБЛИОТЕКА


 Sumska biblioteka


Јесење јутро у Чудној шуми почело је уобичајено. Запослени су отпочели са испуњавањем радних обавеза, пензионери су гледали јутарњи програм ТВ "Жир" уз прву јутарњу кафу, деца су кретала у школу у којој је учитељица била стрпљива и вредна корњача Наталија. Медвед Момчило је грицкао семенке и површно пратио разговоре које је водитељка Миа водила са гостима, да би му једног тренутка пажњу заокупила најава прилога:

- Књиге, књиге, децо моја, а не мобилни и игрице!.

- Најзад мало културе! добацила је Персида из кухиње, обрисала шапе и села поред Момчила.

У том тренутку камера је приказала госта емисије, који је важно мрднуо брковима и из торбе извадио неколико књига и ставио их на сто. А онда се чуо Мијин глас:

- Драги гледаоци, представљам вам нашег госта, уваженог пацова Гилета, који се после вишегодишњег боравка у иностранству, вратио у постојбину и започео приватни бизнис!

На те њене речи, Гиле се насмешио, поправио лептир машну и показао руком на књиге:

- Да, отворио сам библиотеку у мом старом стану, у подруму срушене куће на ободу шуме... Разумљиво, стан сам преуредио и сада је то и читаоница, и интернет сала и изложбени простор за сликаре и вајаре, и пре свега, и највише од свега, библиотека.

- Господине Гиле!, једва је свом саговорнику успела да упадне у реч водитељка Миа.

- Да ли сте се и пре бавили књигама, сликама, шапотворинама...?

- Како да не, лепа водитељко! почео је одговор познати шармер.

- Ја сам годинама радио у најпознатијим библотекама света, у Паризу, Москви, Лондону, Бечу... Признајем да сам у почетку био несташан, јер сам хтео да сваку књигу пробам, тако да су многе постале уникатне, јер сам им одгрицкао бар по пола стране. Та моја страст за грицкањем престала је у тренутку када сам хтео да прочитам један од рекламираних бестселера, коме сам претходно појео најинтересантније делове текста. После тога, уместо глади коју сам тако утољавао, појавиле су се и глад и жеђ за знањем, тако да сам читао и дању и ноћу. У знак кајања посветио сам се чувању књига и данас је у свим библиотекама, у којима сам тајно или јавно радио, уграђен мој изум - аларм који се укључује чим необразовани мишеви, пацови, бубашвабе и остала господа гамад почну да на свој, некада и мој начин, проучавају њихов садржај.

- Како сте, господине пацове, одабрали наслове за Вашу библиотеку у Чудној шуми, с обзиром да овде живе бројне животињске врсте, да се говори безброј језика, да има чак и неписмених...? поставила му је следеће питање Миа.

- Драга госпођице, не заборавите да и ја припадам једној и то доста омраженој животињској врсти и зато добро знам да само књиге могу да помогну да се сви заједно образујемо и културно понашамо. Зар нисте приметили да многи људи често једни другима говоре да су животиње и то у најгорем смислу, а ми, ми не можемо некоме кога хоћемо да наружимо, да му кажемо да је човек...

Миа је била збуњена, јер оваквог саговорника до сада није срела. Имала је још безброј питања, али их је оставила за другу прилику и зато је решила да приведе разговор крају:

- Господине Гиле, ко су писци књига које поседујете и када библиотека почиње са радом?

Одговор је био кратак:

- С обзиром да међу становницима Чудне шуме има оних који раде и ноћу, радно време библиотеке је нон-стоп. Писци књига су појединке и појединци из скоро свих наших животињских врста, који су одлучили да својим знањем просвете своје саплеменике и зато очекујем да ће ускоро све књиге бити на читању, тако да ћу хитно морати да повећам њихов број у библиотеци.

Када је чула одговор Миа је поствила још једно питање:

- Пошто у овом и оваквом свету људи и животиње живе заједно, да ли нам можете препоручити неку књигу из ваше библиотеке?

- Познато је да је господин Брем написао књигу "Живот животиња", а мало се зна да је један наш, животињски научник, незгодно је да кажем мајмун, иначе доктор антропологије, аутор књиге "Живот људи". Обе књиге су у библиотеци и чекају читаоце.