Прича за 29. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ

Дан је већ био спаковао кофере и док је чекао своју сестру ослушкивао је звуке који су најављивали њен долазак. Чинило се да се све око њега распевало. Лишће на гранама околног дрвећа шуморило је, односно певушило по такту диригента поветарца, мукање крава које се чуло из даљине подсећало је на познати музички хит, хор врабаца је покушавао да имитира славује и канаринце… све је било као и обично, па ипак се нешто издвајало. Један звук, који је прво личио на стругање тестером, полако се претварао у нешто, што је чак почело да личи на виолински концерт неког чувеног мајстора.

Ноћ је, као и обично, неприметно стигла и кад је приметила да јој брат затворених очију ужива у гласовима природе, пробудила га је, испратила, а затим се пљеснула по челу и гласно рекла:

– Знам како ћу вечерас успавати децу.

Затим је вечерала, села у фотељу и жмурећи почела причу:

– Драги моји прћасти носићи, драге моје кикице и шишкице, да ли знате зашто ваше маме и тате раде, да ли знате да ћете и ви кад одрастете радити нешто што ћете научити у школи од оних који умеју да, рецимо, возе аутобус, зидају куће, праве намештај, пеку хлеб, лече људе… Ставите прст на чело и запитајте се шта бисте волели да радите? Чини ми се да чујем Раденка, охо-хо, Раденка коме су и дали име да га стално подсећа да треба да воли да ради, како свима говори како он воли да се игра и да је игра рад и то врло тежак рад. Ако се неко ко је добио име по раду зове Радмила, како би требало да се зове лења девојчица – можда Лењослава, или Лењимирка…

Када сам данас посетила Чудну шуму, ваш и мој пријатељ Коста, један од уредника ТВ “Жир”, обавестио ме је да су он и Миа покренули серију “Познате басне”. Пошто су у баснама личности животиње, јасно је као дан да ће глумци глумити себе.

Сценарио за прву емисију, према басни 


ЦВРЧАК И МРАВ

 Cvrcak i mrav

изгледа овако:

Све се дешава лети, сунце сија, топло је, воћњаци су пуни воћа, по ливадама и пропланцима се шарени разнобојно цвеће… Уредник ТВ “Жир” Коста, са пријатељем дугоухим зеком Леком тренирао је скакање у даљ. У даљини се чуо звук виолине… Док се Коле спремао да скочи даље од Леке, појавио се њихов заједнички друг цврчак Цврле. Када их је угледао Цврле је прво застао, а онда се поново латио виолине и запевао:

Неког брину бриге, неко због њих плаче,
неко чита књиге, неко у даљ скаче!
Шта ће бити сутра, то ми брига није,
важно је уз песму да се једе, пије…

По Цврлету се видело да заиста ужива у песми и игри. Лека га је после отпеване строфе прекинуо усред песме и упитао:

– Да ли знаш да после лета долази зима и да треба спремити зимницу да би имао шта да једеш?

Цврле му је одговарио:

– Зар да пропустим овако диван дан и да уместо што се забављам певајући и свирајући скупљам купус и шаргарепу за зимске дане. Зар вам моја песма не каже да ме баш брига за оно што ће се десити сутра?

Цврле их је затим обојицу позвао на велики ЦВРОК концерт на оближњој ливади и поново узео гудало у руке.

Прошло је неколико месеци. Лето је заменила јесен са пуно кише и доста ветра који је скинуо сваки пожутели листић са стабала у шуми. Једнога дана док је Коста са Леком играо зечји шах, неко је закуцао на врата:

– Леко, пријатељу, помагај! Дај ми бар један сендвич, макар и од купуса, да утолим глад.

– Упадај, јадни мој Цврле. Мало ћеш се мрштити пошто нас двојица немамо храну за цврчке, али чим те нахранимо одвешћемо те до Радоја, највреднијег мрава у целом мрављем свету. Замолићемо га да ти помогне и да ти позајми храну за ову зиму.

Иако је падала киша сели су у Шумомобил и упутили се шумском аутострадом у Мравоград, велико насеље шумских мрава, у коме је живео вредни Радоје.

Када су ушли у његов стан имали су шта да виде. У ходнику, у кухињи, у спаваћој соби, у купатилу, у свим осталим просторијама било је наслагано толико зрневља и друге хране да је то тешко описати.

Радоје их је дочекао срдачно, баш онако како се дочекују пријатељи. Косту је послужио лимунадом, Леки је сипао сок од шаргарепе, а Цврле је добио нектар од ружиног цвета.

– Којим добром, пријатељи? – упитао их је домаћин.

– Радоје, друг се познаје у невољи. Цврле неће моћи да преживи зиму ако му ти не помогнеш! – обратио му се Лека.

Цврле је одмах додао:

– Немам ни трунке хране за зиму. Молим те да ми позајмиш само онолико колико је потребно да се прехраним, све ћу ти поштено вратити кад сунце заблиста.

– А шта си летос радио док је сунце сијало? – упитао га је намрштени Радоје.

– Признајем да сам погрешио и да сам само певао и свирао.

– Е, кад си летос лепо свирао, требало би да сада лепо играш! – пецнуо га је вредни мрав.

Радоје је био мрав доброг срца и зато је чувеном шумском виолинисти спремио пуно врећица најбоље хране за цврчке. Пошто је све то утоварено у Шумомобил, Цврле се захвалио вредном Радоју и обећао да ће идућег лета заједно с њим скупљати зимницу и да ће га научити да пева и свира на виолини.

Док се експедиција враћала из Мравограда, у Шумомобилу се чула Цврлетова песма:

Хеј, хај, хоја, хоја, да л’ сте чули за Радоја?
Нек’ зна шума, нек’ зна луг, Радоје је прави друг.
Нек’ зна шума, нек’ зна луг, Цврле ће да врати дуг!

 

Check Also

Balon

Прича за 17. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ – Кад ће већ једном да се појави та моја сестра? – …