Прича за 21. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ

– Баш би било лепо, када би и мене моја сестра успављивала својом причом! – размишљао је Дан, док је чекао да стигне Ноћ.

– И питам се, питам, да ли је ико размишљао о томе када Дан, то јест ја спава. Добро, добро, знам да ћете рећи да ми је радно место такво, али када би ми бар било дозвољено да поподне дремнем… – говорио је у себи, кад га је прекинула сестра, која је улетела као без душе, говорећи:

– Успели су, успели су…!

– Ко је успео? – упитао је Дан, гледајући на сат.

– Моји пријатељи су успели да га спасу! – одговорила је задихано Ноћ.

– Кога, сестро, кога? Реци ми ко је то био у опасности? – био је нестрпљив Дан.

– Па Добрило, Дане, добри доброћудни Добрило, најбољи слон од свих слонова које познајем. Кад стигнеш прочитај причу о томе на сајту Чудне шуме. А сад пожури, да Ти не одбију од плате због закашњења, а ја ћу прво да проверим да ли је Месец стигао на радно место, да заменим прегореле звездице на небу…, јој, колико имам посла…, па ипак, најважније ми је да испричам деци како је текло

 

 СПАСАВАЊЕ СЛОНА ДОБРИЛА

 Slon u bari

Врео летњи дан натерао је све становнике шуме да потраже дубоку хладовину. Они који су радили у ноћној смени спремали су се да утону у сан. Вук Страхиња је бар у сну хтео да ухвати Мљацка, Шљацка и Бљацка, лија Валерија је певушила песму о петлу Петку, а миш Грицко је писао књигу: “Мишеви и мишоловке”… Слон Добрило, чувена шумска добричина и вредни мрав Радоје кренули су до оближње баре да се окупају…

– Баш би било добро да смо могли да одемо на море – гласно је размишљао Добрило, – али добра је и бара… Могли бисмо да се такмичимо у пливању. Замисли само вест на ТВ “Жир” – мрав победио слона. Ха-ха-ха. Ушли бисмо заједно у Гинисову књигу рекорда.

Радоје се кисело насмешио и подсетио пријатеља:

– Добрило, ти добро знаш да се ми мрави купамо у капима јутарње росе и да је за нас обична локва велико језеро.

– Не брини, Радоје. Твој пријатељ Добрило ће бринути о теби. Направићу ти и чамац од неког већег листа и док се ја будем брчкао, ти се лепо љуљушкај на таласима…

Док је Радоје уживао на леђима свог другара, Добрило је грабио према бари.

– Стигли смо! – обавестио је слон свог сапутника. Него, кад си већ горе, баш би могао да ми истрљаш леђа и да ме намажеш кремом за сунчање… Ово је живот…

– Е, мој Добрило, па мени би требало две године да ти намажем цела леђа. Него, остави ти мене на обали, а ти се лепо истуширај.

Пошто је оставио Радоја да ужива у специјалној мрављој љуљашци испод сунцобрана од листића детелине, Добрило је ушао у воду, добро се истуширао и решио да заплива:

– Та-аако. Потражићу неко место са већом дубином… ово је већ боље…, ух, наишао сам на неко блато…

Узалуд су ноге тражиле ослонац. Погледао је беспомоћно према пријатељу:

– Радоје, ноге ми упадају, не могу да их извучем, Радоје, помагај…

– Добрило, морамо да замолимо Миу и Колета из ТВ “Жир” да позову све становнике шуме да одмах дођу до баре. Твој глас је јачи, позови одмах папагаја Чеду, који ту у близини снима фоторепортажу о овој бари… Ја ћу покушати мобилним…

Иако је познато да се слонови никога и ничега не плаше, Добрилов глас се једва чуо:

– Чедо, Чедо…!

Из крошње оближњег дрвета, одакле је снимао одсјаје сунца на површини баре, долетео је задихани Чеда:

– Шта се десило? – упитао је забринутим гласом.
– Одлети одмах до Мие и Колета! – одговорио му је Радоје. Кажи им да је Добрило у гадном сосу, односно блату, да тоне све дубље и да му је хитно потребна помоћ. Ја ћу да га бодрим да не клоне духом.

Чеда је био заиста брзи папагај и за тили час је долетео до зграде ТВ “Жир” зазвонио на вратима, улетео унутра и…. већ кроз неколико секунди на екрану су били Миа и Чеда.

Миа је одмах најавила госта:

– Драги гледаоци, управо је у студио долетео папагај Чеда…

Чеда није могао да сачека њено питање:

– Пријатељи, помагајте. Наш друг Добрило не може да изађе из баре, јер је упао у живо блато.

У становима лава Борислава, медведа Момчила, славуја Славка, зеке Леке, лије Валерије…. сви су се пренули из поподневног одмора уз кафу и новине, приближили екранима својих телевизора и начуљили уши.

У студио је ушао и Коле:

– Позивамо све гледаоце ТВ „Жир” да одмах крену до баре да спасемо нашег Добрила…

– И нека понесу конопце, мотке, мердевине… – додао је Чеда.

Лав Борислав је у својој резиденцији одмах сишао са престола, ставио круну на главу и кренуо ка бари, говорећи себи у лављу браду:

– Зар да мој поданик страда, а ја да ни репом не мрднем. Појури, Бориславе…

Док је Миа наставила да позива гледаоце да учествују у спасавању Добрила, Коста је заједно са камерманом Ђолетом улетео у ШУМОМОБИЛ, на чијем су гепеку поред камере биле и мердевине, лопате, конопци…

Према бари су хитали многобројни пријатељи слона Добрила: гавран Гаша и голуб Гута су заједно носили одломљену грану, зека Лека је вукао мали џак купуса, лија Валерија је имала са собом сунцобран… Главни за одржавање реда, полицајац Лаки, једва је успевао да регулише саобраћај…

У тренутку када су први спасиоци стигли, Добрило је био толико потонуо да му се видео само горњи део леђа и глава са сурлом. Први је у воду скочио лав Борислав, заронио и завезао конопац око репа најомиљенијег становника Чудне шуме. Затим је изашао на обалу и додао конопац медведу Момчилу.

Док је Ђоле укључивао камеру због директног ТВ преноса, Коста је скинуо точак са ШУМОМОБИЛА, извадио унутрашњу гуму, надуо је и бацио са обале на Добрилову сурлу. Иза Момчила су се поређале све животиње које си стигле на обалу: лија Валерија, вук Страхиња, петао Петко, лав Борислав, јарац Тома, коњ Вихор, корњача Наталија, миш Грицко, зека Лека… ту је на крају био и Коста, који је и командовао:

– Држи се, Добрило! Извући ћемо те на обалу заједничким снагама свих твојих пријатеља. Пазите на мој знак…

У том моменту огласио се и до тада неприметни мрав Радоје:

– Коле, иако сам мали, хоћу и ја да помогнем у спасавању мог најбољег друга.

Радоје је узео крај конопца и стао иза Колета.

Чим је проверио да ли су се сви прихватили конопца, Коста је узвикнуо:

– Три-четири, сад!

Сви су запели из петних жила. Чинило им се да неће успети, а онда се славуј Славко сетио да ће им песма улити нову снагу. Први је запевао, а остали су прихватили:

Пријатељство много значи,
кад смо заједно – ми смо јачи,
пријатељство много значи,
кад смо заједно – ми смо јачи…

Кости се учинило да се Добрило ипак помера. Зато је поново подсетио све да уложе последње атоме снаге:

– Три-четири, сад!

Обалом баре опет се заорила песма:

Вуци снажно, вуци вредно,
најјачи смо ми заједно!
Вуци снажно, вуци вредно,
најјачи смо ми заједно!

У једном тренутку сви су попадали на земљу, док се Добрило подизао из плићака. Затим су се сви ухватили у коло и запевали:

Ми смо снага, ми смо сила,
спасили смо ми Добрила!
Ми смо снага, ми смо сила,
спасили смо ми Добрила!