Прича за 14. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ

Дан је био љут и нерасположен. Прво се посвађао са пријатељем Ветром који није могао да се помири да је био матиран у узбудљивој партији шаха, па је почео да дува све јаче и јаче. Разбио је неколико прозора, поломио неколико грана и, као све инаџије, натерао црне облаке да проспу кишу по озеленелом земљином шару. Дан је био мокар до голе коже, пошто је претходног дана негде изгубио свој кишобран. Погледао је у свој адресар у мобилном телефону и пронашао једног од оних дечака коме често помаже да уради домаће задатке, позвао га мобилним и замолио да му донесе мајицу и панталоне, и обавезно, татин кишобран.

Када је ноћ стигла, слатко се насмејала брату у кратким панталонама и онако узгред му рекла:

– Слушај, чула сам од ветра шта Ти је урадио, добро сам га изгрдила и ево, чека Те да Ти се извини и да Те одведе на сладолед. Поведи и другара који Ти је позајмио одећу и док ви будете уживали у посластичарници, ја ћу да подсетим моје спаваче на једну познату басну која је мало измењена, али може и да се певуши, пошто је у стиху. Њен назив, а кад се буде штампала то ће јој бити наслов, је
 

 ДАЧА И КОРЊАЧА

 MisKornjaca

Док пауци мрежу на тавану плету, миш их пит’о ко је најбржи на свету? Пауци су пипке ставили на чела, па се затим чула и истина цела:

– Сваки паук исто и тврди и вели, с најбржим се досад јоште нису срели. Али, кажу, знају, прича о том кружи, да је дечак Дача на свету најбржи.

Мишу такав одговор не беше по вољи. Пауцима рече: “Од њега сам бољи! Доста ми је таквих превара и лажи!” – и седе у кола да Дачу потражи.

На пропланку једном, усред шумског мира, нашао је Дачу да вредно тренира.

– Чујем, рече миш, да се свуда хвалиш, хоћу да те питам, да л’ се можда шалиш? Кажу да си најбржи, питам те, у чему?”

Дача му се насмеја: “У свему, у свему!”

Док се тако хвали хвалисавац Дача, из шумског густиша јави се корњача:

– Иако ми брзина није страна јача, бржа сам од вас, зовем се корњача!

Из свог шумског стана, такорећи с крова, огласи се тада буљоока сова:

– Кад је таква збрка, нек’ све реши трка. Да би све испало у реду и красно, судићу ту трку и то непристрасно.

Трка “Ко је бржи?” није случај чест, па је ТВ “Жир” објавила вест.

Видело се одмах шта та ТВ значи, за тили час стигоше бројни навијачи. Брзо су се предузеле све потребне мере, стигле су због преноса и бројне камере. Кад је важна сова до тркача стигла, мишу се од страха коса била дигла. Шта то брзог миша овог трена жуљи? Сова нешто много баш у њега буљи. Иако је бржи од најбрже муње, после старта збрисаће у најближе жбуње!

Кад се најзад у шуми утишала бука, знак за старт је био звук совиног хука! (Хууу-ууу!)
Корњачи је било врло, врло криво, што је Дача гледа тако подсмешљиво. Кад је Дача видео како иза њега, супарник у трци споро мили, гега, рекао је гласно:

– Ова бујна трава баш је право место да се добро спава!

И докле си лупио дланчићем о длан, Дача је утонуо у дубоки сан. И док Дача сања како први стиже, корњача је била све ближе и ближе. Када га је видела како спава слатко, рекла је у себи кратко, врло кратко:

– Проћи ћу што тише крај овог спавача, победник у трци бићу ја – корњача!

Кад се мишу срце вратило из пета, рекао је себи:

– То није крај света!

Истрч’о је храбро из шумског густиша говорећи себи: “Ма ко сову шиша?” Угледавши Дачу како мирно спава, викнуо је гласно:

– Зар корњачи спорој да припадне слава? О, мишеви, људи, Дача мора одмах, хитно да се буди!

Успео је с муком да се Дача дигне, али да л’ ће успети корњачу да стигне? Кад је кроз циљ прошао, трес’о се од плача, јер је први стигао противник – корњача! Док сова корњачи пехар уручује, шта на шумској ТВ може да се чује?
Тачно је да миш није стек’о славу, ал’ је зато дао следећу изјаву:

– Баш је овај живот и сладак и меден, да сам био први, био бих поједен!

Свима који се хвале један савет вреди – да најбржи не мора увек да победи!