Песме за 17. недељу 2013.

Лако је мами.
Шпорет јој ручак цео дан крчка.
А Ти?
Ти немаш шпорет на ком би се,
рецимо, крчкала Грчка!

Лако је брату.
Наравно, млађем.
Тај се у кади по цео сат брчка.
А Ти?
И Ти би у каду,
али Ти не да та стара Грчка.

Лако је сестри.
Наравно, млађој.
С лутком по стану по цео дан трчка.
А Ти?
И Ти би с неким кликере игр’о,
али Ти не да та стара Грчка.

И пошто не знаш шта је то демос,
кец Те чека к’о врата Троје,
а онда следе Твоји Термопили,
то јест код тате лемос,
а од ратова са татама
и грчки јунаци плаше се и боје.

Хвата га немир
кад гледа свемир,
нешто га гања,
нешто га тера,
да скокне само
до Јупитера,

Звездознанци су чудни,
хвата их немир,
кад виде свемир,
сви би да јурну – ка Сатурну.

Шта после Сатурна смера,
циљ му је, кажу, чудна Венера.
Немир га и даље упорно гура,
он би да тркне – до Меркура.

Да ли вам можда, извин’те смета,
што му је циљ свака планета.
И знајте, важно је,
наш принц не бунца,
године то су, када се машта,
када се жели до златног сунца.

Зорица се опет,
пита да ли мора,
да се зна и где је
ниска Фрушка Гора?

Њихов другар Милорад
није прош’о боље,
никад није чуо
за лепо Хомоље!

Зато није чудно,
што док уче стењу,
тешко памте имена,
пре би да се пењу!

Имао сам страшан пех,
мала грешка и шах-шех.
Морам сад да платим цех,
кол’ко кошта тај шах-шех.

Ударац је као маљем,
морам даму да поклоним,
шта да радим ја са краљем,
морам негде да га склоним.

Узалуд ми оба топа,
за час оде све у прах,
треба рећи да сам „тропа”
и да не знам шта је шах.

Главу горе – рече пион,
приредићу праву драму,
на табли сам к’о авион,
извући ћу нову даму.

И баш тако, с тим у вези,
нек’ нас увек и то теши,
најбољи су сви потези,
после којих ривал греши.

И док траје битка, рат,
шахисти су, зна се, неми,
победа је кад је мат,
ником ништа кад је реми!

Устао сам рано, па ме врло пецка,
докле може нешто ситно да се сецка,
и кол’ко је најмања стварчица малецка?

А од синоћ, знајте, и ово ме грицка,
докле може нешто мало да се штрицка,
та најмања стварчица, каква је, колицка?

Радозналост моја да зна и то жели,
докле може нешто да се стално дели,
колико је мало то што би сви хтели.

Попричај о томе са мамом и татом,
чудићеш се, веруј, одговору датом:
Ко штрицка до краја – иштрицкаће атом.

Волиш да се играш са сестром и братом,
али, знај за игру није расположен атом,
кад се даље сецка, то га малтретира,
ако се наљути – тада експлодира!

Шта су то јунаци
и ко су хероји,
да ли је то свако
ко се ничега не боји?

Поразмисли мало,
да ли могу ичим,
да се Тобом хвалим,
поносим и дичим.

Да ли Ти је можда,
бар по неко дело,
било врло јуначко,
такорећи смело?

Ако си на пример,
савладао мрак,
то већ свима говори –
прави си јунак!

Када правду браниш,
тад се такво својство,
јуначино моја,
зове и херојство!

И још нешто, молим,
нек’ је јасно свима
храброст се доказује
само својим делима.

Пре но што је порастао,
сто је био сточић,
по рођењу на извору,
поток је поточић.

Цвет умањен биће цветић,
луткин кревет је креветић,
гладан кад си – дај чорбицу,
књиге стављаш у торбицу.

За примере, кад ти траже,
кад у школи баш пригусти,
око Тебе све умањи
и на вољу машту пусти.

Како речи те зовемо
баш се уз њих лепше живи,
име мало језик ломи –
то су деминутиви.