Песме за 20. недељу 2013.

Био једном један тигар,
пушио је само цигар,
свирао је и у фрулу,
и димио чак на лулу.
Чудан неки страшан тигар,
за све га је било бригар.

Тепали му тигаришка,
кад се љутне, он је жишка,
засветле се оштри зуби,
прете да ће бити груби.

Био једном један тигар,
читао је много књигар,
лула дими као чунак,
у књизи је тигар јунак.

Остарио другар тигар,
пушио је много цигар,
јеловник му био сочан,
баш је био крволочан.

Није више као чигра
и ни сенка страшног тигра.
У груди се ипак буса –
сад је звезда из циркуса.

Жали нам се један чворак,
живот му је, каже, горак,
јер баченој свакој мрви,
врапци увек стижу први.

Врсни певач, чувен штиглиц,
исприч’о нам птичји виц –
сад све птице лете с значком,
на којој је лик са мачком,
потписан је неком згодом,
мир са целим мачјим родом.

Нисте знали да гугутке
хватају по некад лутке.
Птичја штампа о том труби,
да би хтеле, ако може,
исти пос’о к’о голуби.
кажу, да им не би било лоше
да и оне, к’о голуби,
буду праве писмоноше.

Један дечак, кажу, прети,
да ће и он да полети.
Нек’ процени, ал’ без вица,
да л’ је лако бити птица?

Сав се скупи, сав се стисне,
не сме, јадан, да покисне.
Судбина је, каже крива,
што не уме он да плива.

А са друге, мачје стране,
мишевима мачке бране
да користе кишобране.

Што се мишје рупе тиче,
на мишеве ђаци личе,
познато је свима скупа,
за прозивке – лек је рупа.
Чим седну у школску клупу,
траже још и мишју рупу.

Ја сам тај папагај,
кога зна цео крај,
кекс си дон’о, хајде, дај,
Ти си знај, другар нај.

Са перјем се овим дичим,
на ког глумца, признај, личим,
не смем да сам старомодан,
морам да сам увек згодан.

На Твојој је блузи мрља,
значи да се другар прља,
у мени се све преврне,
када Ти видим нокте црне.

Брзо себи враћај сјај,
мораш опет бити змај.
А сад ћао, бај-бај-бај,
поздравља Те папагај.

Када процвета багрем бели
зна се ко се томе весели,
ко тај цвет чека и ко га жели!
Па то је јасно – свиђа се пчели!

Како су шуме лепе у мају,
када багреми побеле,
кад се расцветају.
Шта се то тада у њима чује?
То пчеле зује, то пчеле зује!

Док ветрић пирка и сунце жари,
друже се пчеле и багремари.
И ти би с њима, хвата те јед,
што ниси пчела, да скупљаш мед!

Ал’ је то дивота
када дође субота,
ал’је то красота,
кад стигне субота,
ал’ је то лепота,
кад је ту субота!

Знам за неке лење,
да им се тад стење,
пише им се гадно,
јер им је досадно.

За њих је грозота,
кад дође субота,
из њихове песме
познате су ноте –
преспавају целе
целцате суботе.

Шта нам се по главама
тад многима мота,
па за такве и није
оваква субота,
од таквих је и нас,
верујте, срамота!

Игра тражи да се много машта,
а машта је к’о велика башта.
Кад би мама хтела да опрашта,
тад би машта измислила свашта.

Кад од стана правим мали космодром,
тад засветли муња, тад удари гром,
започне олуја и настаје лом,
баш тако изгледа мамин нервни слом.

Фудбалске ме муке често врло тиште,
тада ми је соба право игралиште.
Док камере зује, умирем од стида,
због маме се пренос сусрета прекида.

Узалуд се правдам да је крива машта,
када мама каже да измишљам свашта.
Баш би било лепо да је живот башта
и да мама сину несташлуке прашта!