Прича за 17. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

– Кад ће већ једном да се појави та моја сестра? – питао се Дан док јој је кувао кафу.

Чинило му се да је сат намерно успорио казаљке, да се сунцу свиђа да што дуже остане на хоризонту… Погледао је у свој план шта га све очекује до следећег јутра и одахнуо. Пред њим није био радни дан и могао је слободно да закасни. Сео је у фотељу, укључио ЛАПТОП и покушао да нађе било шта о чувеној ТВ “Жир” чије емисије препричава његова сестра док успављује децу. У тренутку када је Ноћ утрчала у кућу на монитору се појавило пуно вести из “Чудне шуме” и док их је он читао, сестра му је узбуђено говорила:

– Е, мој брате, заиста сам имала узбудљив догађај. Била сам у гостима код мојих пријатеља из шуме у коју Ти не залазиш и замисли шта се десило. Ово морам да испричам мојим спавалицама и зато остани да чујеш какву је улогу у срећном завршетку праве правцате авантуре имао један
 

 БАЛОН

 

Новинар ТВ “Жир”, Миа, велики је љубитељ природе и здравог живота. Сваке недеље одлазила је да сакупља шумске плодове и бере лековито биље. Десило се да је једном приликом позвала гаврана Гашу да јој прави друштво. Гавран се не би звао Гаша да није увек био расположен за шалу. Тако је било и овог пута:

– Ти би, Мио, сада могла да будеш Црвенкапа! Гра, гра! Али, где је страшни вук?

– Гашо, уозбиљи се! Ја се плашим, а ти збијаш шале! – одговорила му је Миа, али је он наставио да је задиркује:

– Ауу! Ја сам зли вук! Појешћу те!

Љубитељки природе није било свеједно:

– Ниси фер, прилично смо зашли у шуму, а ти ме препадаш!

Кад се у једном тренутку окренула, од њеног пријатеља није било ни трага ни гласа.

– Гашо! Гашо, где си? – нервозно га је дозивала, покушавајући да га пронађе у густом грању столетног дрвећа.

Гавран Гаша је заиста био прави обешењак. Сакрио се испод оближњег дрвета и почео да завија као вук.

Миа се престравила, окренула се и почела да трчи као без главе. У једном тренутку оклизнула се и почела да се котрља низ велику стрмину, право у провалију. Гаша није приметио да је Миа упала у дубоку јаругу и почео је да је тражи свуда унаоколо. Убрзо је почела да га хвата паника:

– Мио! Мио, где си! Хајде да завршимо са овом несланом шалом. Обећавам да ћу бити добар!

Док је Гаша претраживао жбуње плашећи птице које су излетале из својих гнезда, Миа је у дну провалије лежала у несвести. У једном тренутку почела је да помера главу. Чинило јој се да се буди из дубоког сна и гласно се упитала:

– Где се ја то налазим? Шта ми се догодило? Јао, моја глава!

Миа је погледала око себе и приметила да се налази на самом улазу у мрачну пећину. Схватила је да је имала срећу у несрећи, јер је шипражје ублажило пад. Одлучила је да покуша да изађе из дубоке јаруге. Кренула је узбрдо придржавајући се за гране ретког дрвећа, али литице су биле сувише стрме:

– Овде се ни дивокоза не би попела! Ох, не желим да у овој рупи останем заувек!

Миа се вратила до улаза у пећину, хтела је да уђе, али је у мраку видела сенке слепих мишева и у страху брзо побегла назад. Уплашени Гаша покушао је да прати Мијине трагове и стигао до места где су трагови нестали. Погледао је лево, десно, горе, доле… и решио да је још једном позове:

– Мио, Миооо! Где си нестала?

Кад је чула глас свог пријатеља Мији је лакнуло:

– Гашо, овде сам, доле на дну дубоке провалије. Помози ми!

– Ми гаврани смо брзе, али и паметне птице – помислио је Гаша и брзо слетео поред Мие.

Прво јој се као сви добро васпитани гаврани извинио:

– Мио, опрости ми, молим Те! Хајде, покушај да се попнеш!

– Не вреди! Већ сам пробала, али нисам успела! Него, Гашо, одлети одмах до наше лепе шуме и првом кога сретнеш реци да јави Кости где сам и да ми је потребна помоћ. Пожури! Реци им да морају да стигну пре мрака, иначе сам изгубљена!

Гаша је излетео из јаруге као стрела. Убрзо је срео голуба Гуту:

– Баш је добро што сам на тебе наишао. Лети што брже можеш до нашег и Мијиног Колета и реци му да Мији треба помоћ. Упала је у провалију из које сама не може да се извуче. Ја сам толико журио, да даље не могу да мрднем. Чекаћу вас овде да бих вас одвео до Мие.

Гута је прво сакрио своју пуну и тешку поштанску торбу и појурио ка студију ТВ “Жир”. Успут је срео своју пријатељицу сову:

– Кристина, помагај! Не могу више да летим, а Мији је хитно потребна помоћ! Упала је у неку дубоку јаму и сада је у гадном сосу. Лети брзо до Косте и реци му да што пре крене, да нас не ухвати мрак. Ја вас чекам овде да бих вас одвео до гаврана Гаше који зна где је та провалија.

Иако сове лете углавном ноћу, Кристина је ставила наочари за сунце и за трен ока била у студију, у коме је дежурао мајмун Ђоле:

– Где је Коста? Хитно ми је потребан!

– Отишао је да сними репортажу о воденици.

Кристина је брзином муње излетела кроз прозор и ускоро на шумском путу угледала шумомобил. Када га је стигла, довикнула је возачу:

– Коле! Заустави ауто! Миа је у великој невољи.

– Не чујем те! Говори гласније! – одговорио јој је безбрижни Коста.

– Миа је у опасности. Заустави већ једном тај шумомобил. Упала је у дубоку провалију и не може да изађе без твоје помоћи. Морамо стићи пре мрака, иначе јој се лоше пише.

Коле не би био Коле, да у свакој ситуацији нема решење. Одмах је позвао дежурног у студију:

Ђоле, шумомобилом не могу да спасем Мију. Одмах ми надувај велики балон и чекај ме!

Коле је брзо окренуо свој шумски “Ферари” и заједно са Кристином пошао назад. Када су стигли до ТВ “Жир” ушли су са Ђолетом у балон. Кристина је усмерила летилицу према месту где их је чекао голуб Гута, који им показује пут до дрвета где их је чекао Гаша. И он је улетео у балон и усмерио га према месту где се налазила провалија:

– Сунце само што није зашло. Акција мора да буде брза и прецизна. Ево, стигли смо! – рекао је пријатељима.

– Немамо времена за искрцавање из балона! – огласио се Коста.

– Шта си наумио? – упитао га је Ђоле.

– Видећеш! – одговорио му је уредник.

Коста је одлучио да ризикује и зато је дошао балоном изнад провалије, полако га спустио између стрмих камених блокова и у једном тренутку бацио мердевине ка дну провалије. Гаша је схватио Колетов план, излетео из балона и почео да се спушта ка Мији.

– Уредниче, ово је немогућа мисија. У провалији је већ мрак! – чуо се глас уплашеног камермана Ђолета.

– Надајмо се најбољем. Мијин живот је у нашим рукама! – одговорио му је Коста.

Када је Гаша долетео до Мие која се тресла од хладноће, покушао је да је теши:

– Не плачи, Мио! Коле је стигао! Зар не видиш да је спустио мердевине. Ево, додаћу ти њихов крај.

Гаша је кљуном дохватио мердевине и приближио их Мији:

– Стани на доњу пречагу и чврсто се држи!

Затим је одлетео до спасилачке екипе:

– Коле, дижи балон!

После неколико тренутака Миа је била на пропланку са кога се откотрљала у провалију. Ускоро су сви заједно били у балону који је полетео ка студију ТВ “Жир”, испред којег их је чекала велика група забринутих становника Чудне шуме.