Прича за 19. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

Несташни Дан није сачекао сестру да јој преда дужност, већ је отперјао даље са својим другом, несташним поветарцем, коме никада није било доста игре. Тако су и сада отишли да убацују лопту у кош, док је Ноћ, полако, ногу пред ногу, не журећи се долазила на посао. На лицу јој је био задовољни смешак, јер се унапред радовала сусрету са децом, која нису волела да рано оду на спавање, али су једва чекала причу за брзо успављивање. Ноћ се успут преслишавала јер је требало да преприча део програма ТВ “Жир” у коме је организован пренос дуела у једном новом спорту, који иначе познају и њени спавачи. Чим је стигла, брзо је позавршавала све послове који претходе успављивању и замолила децу да замисле: један поток, једног магарца који се звао Жаре, два јарца који су се звали Тома Белобради и Рођа Неустрашиви, једну козу, дражесну Ковиљку, и једно обично, најобичније
 

 БРВНО

 

у чијој су се близини срела два јарца код поменутог магарца, код кога су слушали плоче, када свађа поче.

Бољи сам и јачи! – рече први јарац.
Шта то уопште значи? – упита магарац.
Тако нешто неће баш лако да прође,
можда код некога, али не код Рође.
Свако ко ме зна, може да се клади,
да ће да победи Тома Белобради.

Јарци су к’о браћа, везани су крвно,
али ко је бољи – одлучиће брвно!
Још магарац није ни попио сок,
пронађоше брвно и већи поток.

Зли језици кажу, прича се у возу,
обојица су заљубљени, баш у исту козу.
Ко је од њих двојице њој више по вољи,
то је свима јасно, онај ко у двобоју буде јачи, бољи.

На знак свога друга, дотичног магарца,
мегдан отпочеше два рођака јарца.
Да је један од њих био мало мудар,
можда је и могао да избегне судар.

Даље шта се збило – зачуо се тресак,
затим чудни мекет и на крају пљесак.
Где су јарци могли са брвна да оду?
То и басна каже – пали су у воду. 

Магарац се само почеш’о по глави –
како да им помогне, кад су тврдоглави.
Рођи се и Томи исти уздах оте,
куда да побегну од силне срамоте.

А њихова љубав, прелепа Ковиљка,
баш је брала струкове мирисног босиљка,
кад је страшна вест најзад до ње стигла.
Бесно је и љутито своју главу дигла.

Никад више нећу за њих ни да чујем,
морам с ових ливада ја да отпутујем!
Нек’ им неко каже да и деца знају,
тврдоглави увек на крају страдају.

Зато нек’ се спавалице лупкају по глави,
и нека провере да л’ су тврдоглави!