Прича за 3. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ

– Како је протекао Твој радни дан, Дане мој? – упитала је Ноћ свога брата, док је прегледала његов дневник, у коме су били записани сви догађаји који су се десили од раног јутра, па све док се Ноћ, као у игри жмурке, није прикрала кроз поља и шумарке, ушла у дворишта и улице и полако прекривала мраком све што је до тада Дан осветљавао.

– Било је заиста напорно, драга сестрице! Морао сам да се играм са децом, да многе подсетим на задатке, да мамама и бакама помогнем у спремању доручка и ручка, да наговарам снег да почне да пада, да замолим ветар да што пре одува дим са димњака… све сам пажљиво записао. Ако мислиш да би нешто било интересантно да се понови у дечјим сновима, слободно их изненади причом о некој од њихових догодовштина за време мог дежурства. Сазнао сам, да као што постоји Твоја Чудна шума у којој животиње живе животом људи, тако постоји и Весела школа за најмлађе, у којој се учи играјући се, и игра учећи… Верујем да ћемо заједно успети да пронађемо оно што ће их брзо успавати и да ће кад ја ујутру дођем бити добро расположени и спремни за све оно што су намерили да ураде!

И онда је Дан, желећи да обрадује сестру, узео од Задњег сунчевог зрачка букет разнобојних ружа, уручио га уз пољубац сестри и трчећи одјурио даље.

Ноћ је узела руже, насмешила се, махнула руком брату и пљеснула руком по челу:

– Ох, па то ће бити лепа прича за моје спавалице. Можда ће неког мало убости, некоме ће сан мирисати, неко ће од туге и заплакати. Сигурна сам да ће кад се пробуде бити мање уображених.

Bela ruzaCrvena ruzaZuta ruza

КРАЉИЦА РУЖА

У лепој стакленој вази становале су три руже: једна бела, друга жута и трећа црвена. Све три су биле врло лепе, врло горде и уображене, и врло … бодљикаве. Једног јутра, кад им је мењана вода , бела ружа се уми, опра зубе, односно бодље, очешља своје латице и гласно рече:

– Ја сам најлепша ружа која постоји. Ја сам ваша краљица!

Када је то чула црвена ружа, поцрвене од беса, накостреши се, наоштри своје бодље, напи се воде и прозбори:

– Ако неко у овој вази може да буде краљица, онда је то само црвена ружа!

Жута ружа још више пожуте од зависти, попрска се водом да се смири и замириса најјаче што је могла:

– Једина права краљица свих ружа сам ја, жута ружа!

Пошто ниједна није хтела да попусти, све су окренуле леђа једна другој и увређено заћутале.

Сутрадан, краљицама нико није променио воду. И следећег дана десило се исто. Бела ружа је посивела, црвена побледела, а жута почела да вене. Све три су биле очајне. Од њихове краљевске лепоте није остало ни трага. Једва су дисале, листови су опадали, краљице су полако умирале…

– Ја сам најлепша! – једва је процедила бела ружа, кад се окренула и видела своје другарице.

Црвена ружа је покушала да се насмеје, али није могла.

– Погледај се у огледало! – добацила јој је увредљиво.

И жута ружа умешала се у разговор:

– Ни ти ниси лепша. Вас две не можете да будете краљице. Једино ја, жута ружа…

Ту је жута ружа морала да ућути. Нечија рука извадила је све три руже из вазе, заменила воду и у вазу ставила три прелепа каранфила.

Руже су се нашле у кеси за ђубре.

– Ја сам најлепша! – и даље је била упорна бела ружа.

– Ја сам краљица! – умирућим гласом покушавала је да јој се супростави црвена ружа.

– Зар не видите да смо свргнуте са престола, да су нашу краљевску вазу заузели каранфили…!

А у вази, црвени каранфил је управо држао говор:

– Ја сам краљ свих каранфила…!

Бели га је прекинуо:

– Најлепши каранфил је бели каранфил…!