Песме за шесту недељу 2013.

Жвоц – жвоц – Жвоцкало,
шкљоц – шкљоц – Шкљоцкало,
глоц – глоц – глоцкало,
боц – боц – Боцкало,
квоц – квоц – квоцкало.

Срело Жвоцкало Шкљоцкало,
па му цео дан квоцкало.
Стрпљиво било Шкљоцкало,
дуго је слушало Жвоцкало,
косу је од јада чупкало,
док га је Жвоцкало лупкало.

Тада је дошло Боцкало,
и боцнуло досадно Жвоцкало.
„Хвала!” – рекло је Шкљоцкало,
– „баш ме је Жвоцкало глоцкало!”

Жвоц – жвоц – Жвоцкало,
шкљоц – шкљоц – Шкљоцкало,
глоц – глоц – глоцкало,
боц – боц – Боцкало,
квоц – квоц – Квоцкало.

Синоћ су из дечје собе,
сазнајем из дневне штампе,
полетела три тањира
са лансирне праве рампе.

Кренули су пут свемира,
погон им је засад ручни,
а разлог је баш обичан
– да би били мање бучни.

У бескрајни свемир лете
три тањира, три ракете,
два су дебља, један витак,
зна се који је од њих плитак!

Све даљине које треба,
тањири ће брзо прећи,
нека свима буде јасно –
тањири су то летећи!

Кад се сутра на сто врате,
значи није била фарса,
због супе су и због грашка,
долетели право с Марса!

Брате мог тате, ил’ боље стриче,
причај ми опет бајке и приче.

Брате мог тате, ил’ боље стриче,
не дај да тата на мене виче.

И још је нешто важно до неба,
стриц је ту, увек кад треба.

А тада увек, деца се збуне,
јер стриц има џепове пуне.

Истина то је и није виц –
најлепше поклоне доноси стриц!

Радост се чита са мога лица –
ја имам заиста страшнога стрица!

Када нешто ради обавезно стење,
то је познат знак да спада у лење.

Лице му се мршти – треба да се пење,
узбрдица није за другаре лење.

Увек му се спава, зато је он брајко,
треба гласно рећи, прави клај-клај-клајко!

Кад год су му рекли, увек би се вајк’о,
и признао јавно, да је клај-клај-клајко!

Шта другима рећи, јадна моја мајко
понекад смо исти, као клај-клај-клајко!

Ти си један…
пиџам – пиџам – пиџамарош,
инат – инат – инатарош,
нећко – нећко – нећкарош…

Ти си један…
флека – флека – флекарош,
цмиз – цмиз – цмиздрарош,
умаз – умаз – умазарош…

Ти си један…
мрљ – мрљ – мрљарош,
жвак – жвак – жвакарош,
нос – нос – чачкарош…

Ипак ниси тако лош,
јер други су гори још!

Кад се правиш важан – не смета Ти киша,
тад пред свима кажеш: „Ма ко кишу шиша”!
Кад старији другар каже: „Ти си бре малиша!
“Ћутиш, али мислиш: „Ма ко те, бре, шиша!”

Поклоне Ти меду, играчку од плиша,
љутито га гледаш, ко играчке шиша!
Свиђа Ти се Гоца, а Гоци Љубиша,
Теби јесте криво, али ко их шиша!

Знам и где си танак, кад угледаш миша,
дереш се к’о јарац, тад миш Тебе шиша!
Кад си много гласан, знам и ко Те стиша,
миран си к’о јагње, јер Те мама „шиша”!

Када Те учитељ у школи преслиша,
и тада се зна ко и кога шиша!
Из свега се види, више или мање,
да је код фризера најбоље шишање!