Станко Стојиљковић, новинар

 

Stanko_Stojiljkovic

Председник Новинарског клуба

Члан Управног одбора

Председник жирија за доделу годишње награде

stanko@krivak.rs

 

Биографски подаци

Сањао сам отворених очију Београд, и видите докле су снови довели. На селу је сваки кривак био мој, кад год бих утекао из комшијине њиве; сада се са свима вама утркујем (а ко зна колико ће их још приступити?) за један једини: СРПСКИ КРИВАК!

Сањао сам да будем сеоски учитељ или путујући глумац, и одлутао у новинаре. Ни то не бих успео да мој цимер из студентског дома није редовно читао новинске огласе. Наговорио ме да пристанем, написао своју и моју молбу и послао. На први састанак ме је допратио, јер нисам ни знао где се „Политика” налази.

Чланови комисије су се чудили зашто сам свој живот срочио у само три реченице. Други су се расписали на по неколико страница.

– То је цела твоја биографија?

– Да.

– Како?

– Немам је, ако ме примите имаћу шта да допишем.

Нисам сањао да ћу проћи. А ни да ћу два пута бити кандидат и два пута приправник.

Сваки пут на распусту моји јужњаци су ме запиткивали где ми је киоск у Београду. Објашњавао сам да се спремам за новинара.

– Какав је то новинар, а не продаје новине?!

Сањао сам да путујем по свету, као Радивоје и Марко Марковић (дуго нисам веровао да нису отац и син). Да упознајем спортске звезде, да с њима разговорам. Мислите да је то лако? Ех, да бих једини добио интервју од Ирене Шевинске, двоструке олимпијске и светске шампионке у трчању, бирао сам је за танго у „Београђанки”.

Нисам сањао да ћу залутати међу научнике. На сву срећу, не зовем их да играмо.

У међувремену сам покренуо „Свет компјутера”, руководио „Галаксијом”, утемељио научну рубрику „Политике” (и дигиталну, али су је недавно угасили), осмислио научни часопис „Инфо”, уређивао „Свест” (Conscientia, први магазин  у свету с тим именом), био главни уредник „Новог Експреса” и уредник „Недељне Политике”.

Да ли ми је то требало?

Напослетку сам мушким писмом написао књигу „Мозак на чипу”. Убеђују да се латим и женског: под насловом „Мозак на чипки”. Шта ако се то некима не свиди, па ме туже? Зато ћу сачекати да Србију (и мене) приме у Европу. После ће ме, ваљда, бранити Хашки суд (за људска права).

Снови ме и даље прогоне. Жудим да се вратим у завичај – да сам гајим, берем и љуштим криваке. Свој на своме! А до тада? Желим да вас што више пригрли СРПСКОГ КРИВАКА, овде и у свету! И носећи га високо уздигнутог, најзад, уђемо у Европу.

После више нећу да сањам. Само ћу да зажмурим.