Прича за 23. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ

Дан је био нагнут над столом, на коме је била разастрта мапа света и управо је уцртавао пут који му је предстојао, када је ушла његова сестра Ноћ, климнула му главом и ставила пред њега огромну пицу коју је купила у оближњој пицерији.

– Хајде да презалогајимо, па Ти настави са послом…, него какав даљи план има мој брат Дан?

– Да Ти право кажем, проверавао сам куда ме води пут који ме очекује, знам да ми је мој сарадник Сунце, кога Ти нешто не волиш, погледај још се виде његови одсјаји на небу, препоручило да се бар неколико сати одморим на некој од прелепих плажа на обалама неког од мора, која ионако обилазим… Биће купања, једрења на дасци… Жао ми је што Ти и ја никада не можемо на одмор заједно…

– Е, мој брате, додај томе да ја могу да се купам само за време свог радног времена, дакле при рефлекторима…, мада, признајем, то може да буде веома романтично… Али, поменуо си једрење… Да ли верујеш да и моји пријатељи из Чудне шуме воле тај спорт… Пре него што моје мезимце, које Ти умараш задацима и игром, успавам том причом, прочитаћу Ти како изгледа
 

 СУРФОВАЊЕ НА СУВОМ

 Surfovanje

Врео јулски дан натерао је све становнике шуме да потраже најдубљу хладовину. Момчилу и Персиди није помагао ни еркондишн, ни вентилатор, ни облоге од леда… Њихове бунде, које су их тако добро штитиле од хладноће, сада су им толико сметале да би их најрадије скинули.

– Ја више не могу да издржим! – хуктао је Момчило, док га је његова Персида хладила лепезом.

– Погледај само Миу на ТВ “Жир”. Да бар медеведи имају бунде са кратким рукавима…

Персида је покушавала да стави ноге, то јест шапе, у фрижидер.

– Из ове се коже, то јест бунде, не може, мој Момчило! Шта бих дала да имам бикини и да могу да се бућнем бар у неку дубљу бару…

– Морамо нешто да предузмемо моја Персидо, јер ћемо овако пропасти. Можда Коста има неку идеју – одговорио јој Момчило и дохватио телефон са сточића.

– Коле, пријатељу, помагај! Персида и ја смо готови. Ова врућина нас уништи…
Коста је, као и сви новинари, имао решење.

– Е, мој Момчило, теби и Персиди је бар зими лако, а Мији и мени је лети вруће, зими хладно…, него, шта кажеш за један излет до наше баре која личи на језеро.., тамо увек пирка ветар, могли би да сурфујемо… а не би нам шкодило ни брчкање…

– Коле, прихватамо оберучке, односно обеношке, твој предлог… али како ћемо тамо да одемо… Не долази у обзир кување у препуном шумском аутобусу…

– Ко је поменуо аутобус. Зар си заборавио на ШУМОМОБИЛ? Спремите се, Миа и ја долазимо по вас.

Коста и Миа су натоварили даску за сурфовање са једром и сунцобран на ШУМОМОБИЛ, узели све друго што ће им бити потребно и кренули ка кући медведа Момчила и његове Персиде. Убрзо је весела дружина највећом дозвољеном брзином кренула ка језеру. Момчило је отворио прозор и забрундао.

– Е, овако је већ боље. Само добра промаја од врућине спасава. Персидo, кад уђем у језеро, нећу да изађем док не дође време за повратак.

– Не претеруј, Момчило. Важно је да се расхладимо и преживимо данашњи дан.

Све је било у најбољем реду. ШУМОМОБИЛ је брзо гутао километре, становници шуме су поздрављали своје пријатеље, Момчило је свима махао шапом, а Персида је из термоса пунила чаше хладном лимунадом… Из плејера се чуо снимак најновијег концерта славуја Славка … У једном тренутку, када су излазили из шуме, мотор ШУМОМОБИЛА се закашљао, загрцнуо и …стао.

– Наздравље нам пита! – огласио се Коста, док је безуспешно покушавао да покрене мотор. Тек смо прешли пола пута… бар да смо стигли до обале баре која личи на језеро, позвали бисмо мајстора мачора Милентија да дође са шлеп службом…

Покушаји Косте и Момчила да открију квар и да га поправе били су безуспешни. Иако је био познат по томе што га ништа не може изненадити, медвед се правдао пред Персидом.

– Таман сам открио да ме брза вожња најбоље расхлађује, кад види белаја…
Ни Миа није била равнодушна.

– Ја се не враћам, макар морала пешице да наставим пут!

Персиди је бесно гледала у свог Момчила, док је мрмљала.

– Да сам остала у свом брлогу, башкарила би се у нашем медвеђем ђакузију.

Миа је изашла из кола и била пријатно изненађена.

– Коста, Персида, Момчило, овде ван шуме пирка доста јак ветрић…

– Ехеј, можда ће ШУМОМОБИЛ да нас одсурфује до баре која личи на језеро (маштао је најтежи међу њима) погледајте само како се надима једро на дасци за сурфовање…

Коста је прво био запањен, а онда је дрекнуо.

– Еурека! Сетио сам се. Момо, Момчило, вежи чврсто даску за гепек… Мио, придржи крај конопца којим се затеже једро… Персида, зар не осећаш како се ШУМОМОБИЛ помера… Сви у кола… Пут се наставља…

Коле је воланом држао правац, док је Момчило кроз прозор затезао конопац како би једро ”ухватило” ветар… Возило је прво ишло лагано, а онда је све више убрзавало… Док су тако хитали до баре која личи на језеро, медвед Момчило је мудровао.

– Ко би рекао да аутомобил може да се вози помоћу једара. Живео ШУМОМОБИЛ – ЈЕДРОМОБИЛ!

Из возила, на чијем гепеку je поветарац надимао једро, орила се песма:

Да ли је то могуће, што видите оком,
што чујете увом,
да наши другари сурфују на сувом.
Они једре аутом, то је нови стил,
возило се ово зове једромобил!