Прича за 44. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ


Ноћ је, као и обично, преузела дежурство од Дана и узела од њега дневник у који су њих двоје уписивали поруке и упозорења. Онда је стала пред огледало, дотерала фризуру, поправила наборе на хаљини и уздахнула:

– Лако је Дану. Он носи само дневна одела, џемпере, може да буде и у кратким панталонама, у мајицама, да буде бос, да ужива на сунцу на свим плажама света… а ја, ја морам да будем у вечерњим хаљинама, увек нашминкана, дотерана, са звездицама и дијадемом које сијају… тачно је да учествујем на вечерњим пријемима, али ја жудим за патикама, шорцем, мајицама… то није поштено… даћу оставку… али ко ће онда, уз све остале обавезе да успављује децу, да им у сан доводи јунаке из бајки, да их покрива кад се открију, да их умири, ако их пробуди неки ружан сан за који ја нисам одговорна… Него да погледам књигу порука… види, види, добила сам званичну позивницу да одем у Чудну шуму на дочек… чекајте, па то је било у време док је дежурао Дан… да ми је јавио могла сам тајно да одем тамо и посматрам долазак Радоја и његових пријатеља из неког најгушћег, најмрачнијег шипражја… Овако, због оних који чекају расплет узбудљивог откривања још једне Чудне шуме, морам прво да погледам снимак ТВ “Жир” и да онда препричам репортажу која се зове 


СВУДА ПОЂИ – КУЋИ ДОЂИ


 Dome slatki dome

Добрило се прво добро протегао, па тек онда отворио очи… Нешто није било у реду. Ово није био његов лепо уређени брлог у коме је делио добро и зло са његовом Добрилом, ово није била ни штала за слонове у зоолошком врту… Место где се налазио најмање је личило на родну му џунглу… био је у правом, правцатом слоновском апартману, који је бљештао под зрацима сунца које се пробијало кроз огромне прозоре и просто га звало да устане и ужива. Протрљао је очи сурлом, покушао да се кљовама угризе за усну, за тренутак зажмурио… и онда се сетио да то ипак није сан, већ испуњена жеља његовог пријатеља Радоја. Док је гледао око себе, нехотице је мрмљао:

– Заиста је вредело имати таквог мудрог вођу експедиције. Не знам само како му је пало напамет да од златних рибица тражи да му испуне овакву жељу. Ако ја имам овакве краљевске услове, какав ли је тек мрављи апартман, да ли је Гашино гнездо у поткровљу и да ли и оно има климу? Пантелија сигурно није ни тренуо јер навика је навика, замислите вепра у кревету… Чекај, Добрило, погледај прво себе, иако си навикао да спаваш стојећи, овде си се испружио, покрио си се правим јорганом, а не оним који ти Добрила плете од суве траве, имаш огромно купатило, чак су ти спремили четку, да баш четку и пасту за слоновске зубе, а шта је ово на мени – права, правцата пиџама… Људи, то јест слонови, мрави, птице, лисци, јарци… ово је заиста невероватно, морам само да питам наше домаћице колико овакве жеље трају, да ли могу да дођем са мојом Добрилом на дужи одмор… и рецимо, да пожелим да ми обезбеде велики чамац за њу и мене, да ми нађу и једну слоновску гитару и да јој, док чамац плови, на њено прелепо слоновско уво отпевам песму уз коју смо се и упознали.

Добрило је био потпуно заборавио на договор да се после буђења одмах крене даље и док је тако маштао, одједном се нашао како лежи на обали језера. Поред њега, зачуђени и помало уплашени, покушавали су да устану остали чланови експедиције. Једино је мрав Радоје био потпуно спреман за покрет. Гаша и Куцкало су лепршали изнад њих, јер су успели, кад су им комфорна гнезда са купатилима за птице нестала, да одмах устану, односно полете и сад су чекали да и остали дођу себи и крену даље. Јарцу Томи Белобрадом нешто није било јасно. Ако им је испуњена жеља да имају обезбеђено комфорно ноћење, зар ту није урачунат и доручак. Зато је замекетао:

– Цицо, Цецо, Цуцо, будите златне колико и јесте, и пошто сте нам обезбедиле спавање, да ли је у аранжману за испуњење жеља и доручак?

– Како тако нешто можете да питате? одговорила је Цеца и наставила:

– У ресторану Код три златне рибице, недалеко од места где је био ваш хотел, чекају вас посластице: за Добрила велики пласт сена, за Радоја кесица најситнијих презли, за вас господине Томо – грм најукуснијег лишћа које можете да брстите до миле воље, за Ђолета банане у неограниченим количинама, за Гашу и Куцкала специјални птичји сендвичи, за Пантелију разне врсте свежег кукуруза, за лисца Харалампија, који је вегетаријанац, качкаваљ који се служи само краљевима…

Гладнице није требало молити. Пошто су се добро најели, Радоје се захвалио златним рибицама на гостопримству и позвао их да посете Чудну шуму. Оне су се гласно насмејале, а најзлатнија од њих, Цеца показала је перајем на пристаниште у њиховом језеру.

– Онај бродић тамо је и подморница, и аутобус, и авион. Има компјутерско управљање и три велика апартмана, налик на акваријуме у којима је увек свежа вода. Довољно је да кад пожелимо да негде отпутујемо, да се укрцамо у наш пловеће-летећи бус и да компјутеру задамо циљ. Дакле, прихватамо позив и ето нас, чим се одморите од овог напорног путовања.

Детлић Куцкало дао је знак за покрет и наши путници, одморни и сити, добро расположеним наставили су даље. Како су се приближавали Чудној шуми, кораци су им били све дужи и бржи. Гаша је већ био однео и Ђолетову репортажу са језера, тако да су сви гледаоци ТВ “Жир” знали да ће експедиција ускоро стићи. Специјални одбор за дочек, који је предводио лично Краљ Борислав, водио је рачуна о свакој ситници.

Даброви, Градимир и његов брат од даље тетке, Добривоје, и кенгур Риле, мајстор свих заната, направили су бину и раскрчили пропланак на који су постављене клупе за све који буду желели да дочекају хероје. Врабац Џани и његово јато, голуб Гута, ласта Власта, сова Кристина, врана Јана и остали летећи грађани, то јест птице Чудне шуме, уређивали су трибине на гранама дрвећа. Ништа није било препуштено случају. Из оближњег извора доведена је вода за пиће до посебних чесама за мраве, цврчке, стоноге… затим за пчеле, бумбаре, осе, стршљене… нешто веће за мишеве, хрчке, јежеве… и тако редом све до оних за слонове, камиле, жирафе… Градимир и Риле су посебно били поносни на монтажне санитарне кабине, односно WC, који су биле поређани по висини, од највећег за најкрупније и највеће становнике Чудне шуме, до најмањег за најситније и најмање, али вредне и поштоване грађане, то јест житеље, овог чудног места на кугли земаљској.

Вук Страхиња је као шеф протокола пажљиво прегледао листу званица, да би могао да им одреди место на бини и у гледалишту. Прво је тешка срца раздвојио места за себе и три прасета, па онда сове Кристине и миша Грицка, лије Валерије и зеке Леке… Затим је резервисао први ред у гледалишту за чланове породица и са Миом и Колетом проверио програм, од цвркута свих птица које у лету дочекују и прате долазак експедиције, поздравног говора Краља Борислава, доделе ордења светским путницима, наступа балетског ансамбла гуске Жаклине, кокошке Живке и ћурке Веронике, до одломка из представе “Отело за медведе” у извођењу прослављеног глумца Момчила, соло партије домаће звезде славуја Славка и весеља и игранке до ране зоре.

О реду и миру старали су се полицајац Лаки Најмлађи и чувени Опасни Тими, пас чувар имања бака Розалије и деде Саватија. Званице су већ почеле да долазе, када је ТВ “Жир” укључила огромни видео бим на коме је могао да се прати долазак експедиције. Камера мајмуна Ђолета била је нон стоп укључена, а он је, скачући са дрвета на дрво, час пењући се на Добрила, или са леђа јарца Томе, снимао такве кадрове који су нестрпљиве гледаоце остављали без даха. Док су пролазили поред баре, Жабац Крекетко их је, као и при поласку, дочекао крекетањем свог хора, честитао на фантастичном успеху и затражио да и он учествује у следећем подухвату. Кад су стигли до дворишта Бака Розалије и деда Саватија имали су шта да виде: испод транспарента “Добродошли” чекало их је послужење, док је изабраница Пантелијиног срца, свиња Драгиња њушком пољубила његов свињски образ и у његово свињско уво шапнула да га неизмерно воли. Коза Ковиљка је јавно изјавила да Тома Белобради не мора због ње да се сусреће са Рођом Неустрашивим на брвну, јер је од данас он њен идол. Пошто су крава Јаворка и во Јова одмукали “Крављу оду радости”, Радоје је махнуо руком, то јест ногом, и светски путници су кренули даље.

Становници деда Саватијевог и бака Ружиног имања нису хтели да пропусте свечаност у Чудној шуми и скоро сви су кренули за Радојем, Добрилом и друговима. Пуно гледалиште, што на пропланку, што на гранама, што уз пут којим се долазило до места дочека, са нестрпљењем је очекивало да угледа Добрила.

На екрану видео бима видело се како слон убрзава кораке, како испред њега већ трче лисац Харалампије и вепар Пантелија… Недостајао је Тома Белобради, а онда је свима било јасно да захваљујући њему и гледају пренос, јер је он носио Ђолета и камеру. Одсудни тренутак се одсудно приближавао. Шумско цвеће је јаче замирисало, благи ветрић је почео радосно да пирка, лишће на гранама дрвећа је јаче зашуморило, сунце је у трену осветлило мрачну шуму која је желела да буде прашума, а на ведром небу облак је својим беличастим паперјем исписао реч “Браво!”.

А онда, онда се разлегла песма из хиљаде птичјих грла. Добрило је појурио напред правим слоновским галопом. Мрав Радоје се једва одржавао да не падне. Са леве и десне стране пута били су истакнути натписи: “Радоје, ти си прави Атом мрав!”, “Пантелија, поздравља те сав свињски род!”, “Гашо, можеш да гракћеш колико хоћеш!”, “Томо, воле Те све козе света!”, “Хари, све Ти је опроштено! Твоја Валерија”, “Слоновска је радост преголема, бољег слона од Добрила нема!”…

Ноћ је верно препричавала својим принцезама и принчевима оно што је видела на екрану. А када се после кадрова са билбордима појавио натпис “Наставак следи”, пожелела је деци лаку ноћ и обећала да ће следећи пут чути шта се десило на самом дочеку.