Прича за 49. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

Дан је нестрпљиво очекивао сестру и кроз прозор посматрао Сунце, које је, као и он, завршило своје радно време и сад је одлазило да одради смену на другој страни Земље. Размишљао је колико је само пута покушавао да види звезде на небу, али му то није успевало, за разлику од његових другара, деце која су, кад год се ударе, узвикивала да су их видела… Док је он тако сањарио, појавила се Ноћ, загрлила га и упитала да ли се сећа, како су пре много година заједно уживали у заласку сунца и изласку месеца. Дан јој је одговорио да су то била незаборавна времена, реке, мора и језера нису загађивани, није се трчало да би се стигло, све је било успорено, није било нервирања, свађе…

– Шта велиш, брате, да се Ти и ја вратимо у то мирно, спокојно време, предложила је Ноћ.

Тада су прво маштали, па онда заиста освојили свемир, тражили начин да оду у будућност, да се врате у прошлост… мада је изводљиво и обрнуто. Сви су сањали о машини која ће им то омогућити… Пре него што кренеш даље, ево Ти приче у којој је неко испунио њихов сан! 

ВРЕМЕПЛОВ

 

Краљ Лав Борислав био је изузетно задовољан резултатима експедиције која је открила Најчуднију шуму. И пошто је као сваки владар гледао унапред, копкало га је шта очекује његов народ у блиској и даљој будућности, да ли постоје лавови још на некој планети… Био је веома забринут што је мрав Радоје утврдио да постоје копије његове врсте, које нису веће од миша. Да ли ће се у будућности његови потомци још смањивати, да ли постоје лавови велики као слонови…?

Будућност, далека будућност је врло, врло неизвесна… А онда се сетио волшебног доласка Колета и Мие и покретања ТВ “Жир”.

– Нешто чучи у том дечаку, који је заједно са својом другарицом Миом ниодчега направио телевизију, размишљао је Лав Борислав и решио да их позове на разговор.

– Ја знам да сте Ви, господине Коста, заједно са госпођицом Миом, захваљујући компјутерском знању, направили ТВ “Жир”, обратио се Краљ после уобичајене церемоније Кости, који се заједно са Миом одазвао позиву.

А онда је наставио:

– Хтео сам да Вас питам да ли постоји могућност да на сличан начин, као што сте вас двоје дошли код нас, одете и у будућност. Мене посебно интересује шта може да очекује лављи род, а пошто сам одговоран за све животиње, хтео бих да знам шта ће се десити, рецимо са мравима, или са слоновима… Знате, збунили су ме филмови које приказујете на телевизији о диносаурусима и другим препотопским животињама.

Коста је погледао у Миу, мало се накашљао и одговорио:

– Ваше Величанство даћемо све од себе да утврдимо да ли постоји могућност да помоћу неког посебног програма одемо у будућност. Долазак код вас је био лак, јер сте имали сајт, знали смо где долазимо… а будућност, замислите да се десила пропаст света, онда експедиција коју би послали времепловом не би могла да се врати!

Пре него што су се растали, Краљ им је рекао да ће све што им је потребно бити одмах обезбеђено и да међу онима који треба да отпутују, треба обавезно да буду и његови поданици.

Миа и Коста су озбиљно схватили задатак и чим су стигли у редакцију, сели су за компјутере и почели да претражују интернет простор, који је по својој величини и неоткривеним тајнама био у многоме сличан васиони. Покушали су са свим претраживачима, укуцавали све могуће адресе, пробали су и са називима филмова у којима се радња дешава у блиској или даљој будућности… али без успеха. Већ су хтели да одустану, када је Миа у очајању укуцала све ознаке на тастатури. На екрану се на разним језицима света појавио натпис: “Посетите прошлост, да би отишли у будућност!”. Даље је следило јасно упутство шта мора да се уради, пре него што се укуца реч која значи “Иди!”.

Миа и Коле су се погледали, а онда је Коле рекао:

– Мио Ти остајеш, јер ТВ “Жир” не сме да прекине програм, мене помоћу команде “Шаљи” пребаци у прошлост, одакле хватам, како овде пише, транспондер 3, који ме пребацује у трећи миленијум на овој нашој земљи. Не заборави да ме после 5 минута вратиш, а онда ћемо Краљу Бориславу изложити план пута!

Све је урађено по договору. Истина, први покушај није успео, јер је Колетова фотографија у компјутеру била она која је снимљена пре њиховог доласка у Чудну шуму. Компјутер је прихватио нови снимак и све је даље текло онако како је пронађени програм захтевао. Коле је нестао са столице на којој је седео, а Миа је нетремице гледала на сат.

По истеку петог минута, Миа је, стрепећи, притисла “UNDO”, на екрану су се појавиле све ознаке на тастатури… а испред свог компјутера и главом и брадом, Коста.

Миа је била одушевљена:

– Успели смо, успели смо!

Коле је Мији укратко испричао шта се све дешавало, а онда су после претходне најаве, отишли код Краља Борислава. Овај је био запањен кад је чуо да је његова жеља да се посети неки будући век испуњена.

– Коле, јуначино, докторе за будућност, да ли си могао за тих неколико минута да видиш, да ли су неке од наших врста остале и у трећем миленијуму. Да ли још постоје лавови? Јесу ли птице поново диносауруси?

Коста је свој мобилни прикључио на краљев џамбо телевизор. На екрану се видело како гмиже милион мрава. Свуда су могли да се виде само мрави, мрави… Краљ Борислав је био забезекнут. Једва је промуцао:

– Значи да нас осталих више нема. Постаћемо планета мрава…. Шта ми преостаје да урадим као Краљ свих животиња? За почетак, Мио и Коле, резултате ове мисије не сме нико да сазна. Замислите да мрав Радоје чује каква будућност очекује мрављу врсту. Одмах би ме сменио!