Песме за 12. недељу 2013.

Ждраво лафице и ждраво лафе,
жаједно сте стигли до жирафе,
жашто се плашите, гледајте горе,
с ове висине ја видим море.

Да видим жубе – нисте их прали,
а жнам жа случај да сте се драли,
видели сте тада скоро све жвежде,
и свице како светле и „јежде”.

Питате се жашто „З” фали,
то је само жбог шале, гафа,
жа једно слово нисмо баш стали,
а ја не зелим да сам зирафа.

Да би другарство било још тешње,
лафице и лафе, дођите на трешње!

„Судбина ми тешка” – фрижидер се жали,
„мени страшно смета, кад ми струја фали.
Разболим се одмах, не могу да радим,
а мој је задатак да ћутим и хладим.

„Ашта ја да кажем?” – то се шпорет јада,
„струје када нема, тада ручак страда.
Да би неко супу или спанаћ јео,
ја морам да будем топао и врео!

“Збуњује ме нешто, чак ми се и смеје,
оба су на струју, али један хлади,
други само греје.
Важно је да знаш, да је то могуће,
да уз помоћ струје,
може да се хлади и да буде вруће!

Шта нам зима дарује,
док још увек царује?
Пролећни су весници
и у овој песмици!

Кроз ливаду води путић,
крај кога се жути љутић,
пропланци су, тврди зека,
пуни жутог кукурека.
На бусену шумске траве
љубичице већ се плаве,
у дворишту крај тарабе
забелеле висибабе,
на брежуљку изван града
чекаће нас зеленкада.

А сад нек’ Те прати срећа –
Ти си исти цвет пролећа!

Пролеће је и бело,
и жуто и плаво,
пролеће је и криво
и ћошкасто и право,
пролеће је и црвено,
и розе и зелено,
пролеће је и Твоје, и моје,
и његово, и њено.
Пролеће су и прћаст нос
и неравне шишке,
пролеће су два немирна ока,
две сјајне жишке,
пролеће су позлаћено небо
и посребрена река,
пролеће су у лету птица,
у трку зека,
пролеће су и осмејци на лицу,
и песма, и глас, и цика,
пролеће су, иако не верујеш,
мамина и татина вика.
И зато пролеће свако воли
и увек волеће.

Особина то је лоша,
кад се неко прави Тоша,
као да си цар ил’ кнез,
кажу да си к’о Енглез.

Кад у школи не знаш знање,
када тражиш подпитање,
бео си к’о бели слез,
понашаш се к’о Енглез.

Кад у кући скривиш нешто,
извлачиш се врло вешто,
мами везеш ситан вез,
и тада си Ти Енглез.

Сазнао сам преко везе
да „прелазиш” у Кинезе,
јер сви кажу да пекмезе
не примају у Енглезе.

Шта се крије у Твом сефу,
шта знаш бато, о рељефу?

Што се знојиш, што си блед,
земљишта је то изглед.
Види Ти се и по лицу,
да си чуо за равницу,
по земљином лепом шару
има места за пешчару.
Сад нас више и не брине
да л’ си чуо за котлине,
у школи ћеш бити славан
кад поменеш и зараван.
Ил’ озбиљно, ил’ кроз шегу,
испричаћеш све о брегу.
Ко би хтео сад да врда,
морао би на врх брда,
а тада ће да му сине
да постоје и планине!

Сад Ти знање није блеф,
можеш свима да се хвалиш,
да знаш шта је и рељеф.

У ходнику Твога стана,
дај, ослушни ових дана,
да л’ још увек влада мук,
ил’ се буни чивилук?

Доста му је, каже, свега,
неће више он да ћути,
сви све каче баш о њега,
нек’ се склоне бар капути!

Чуј ме луче, чивилуче,
знам да ти се некад плаче,
изабр’о си занимање
да о тебе ствари каче.

Кад ти буде доста јакни,
ти слободно гласно гракни,
чим пролећно сунце гране,
све се враћа у ормане.

Због твојих тешких зимских претњи
даћемо ти одмор летњи.
Док у башти расте лук,
одмара се чивилук!