Песме за 19. недељу 2013.

Причај ми, ветре, где си био,
причај ми, ветре, где си се крио,
увек си, ветре, бодар и чио,
причај ми, ветре, кога си срео,
јеси ли гладан, да ли си јео?

Питам све секе, питам све бате,
шта ви о ветру, другари, знате?
Да ли се ветар може да види,
да ли се ветар може да чује,
када га нема, да ли се стиди,
или баш тада негде путује.

Док је мали – „ветрић” га зову,
тад само пирка и гране њише,
када порасте, јао си крову,
јер тада све пред собом брише.

Што се нас тиче, чик нек нас такне,
ништа нам не може – ако носимо јакне!

Зашто Љиље, то јест Љишке,
обавезно носе шишке,
кад се сретнеш с Вељком, Жељком,
бар је један са раздељком,
Зорице су као слике
кад имају дуге кике,
ако неко стално гунђа,
да л’ је зато крива пунђа…?

Баш су главе празне, штуре,
без свог парка, без фризуре.
А ко, молим, зна и уме,
парк да прави од прашуме.
За раздељке, то јест стазе,
служе чешаљ и маказе.
Дуга коса – зна се мера,
посао је за фризера.

Због чега по дану звезде нестану,
нису ми јасне те небеске крађе,
док сунце сија, њима не прија,
свако их нађе, кад сунце зађе.

Месец ме исто понекад брине,
миран сам кад је онако цео,
шта ли му раде, шта ли му чине,
када му одгризу највећи део.

То што га нема, па се појави,
то је зато, јер круг око земље
мора да прави.
У свему томе све је врло чисто,
сваког се дана дешава исто,
не постоји ништа ни друго, ни треће,
сем да се заједно са месецом,
земља око сунца стално окреће.

 Воћке цветом окитиле гране,
зелени се трава на ливади,
веселе се птице на све стране,
у башти се копа, риља, сади…

Вредни орач на њиви је вазда,
с њим је стално његов верни друг,
иза њих се испружила бразда,
к’о на слици, исцрт’о је плуг.

Чини Ти се, ако неко викне,
сви цветови окренуће главе,
посађено одмах ће да никне,
јер сви хоће Тебе да поздраве.

Тада ће Те савест почети да пецка,
сам ћеш себи онда да замериш,
зашто су Ти знања никаква, малецка,
да не можеш ни с ким да се мериш! 

У једној њиви, уз прашњав пут,
растао господин сунцокрет жут.

Често га самог ухвати туга
што нема бар још једногa друга.

Баш би волео да прошета
до другара сунцокрета.

Ако си близу, чућеш, јер уво не вара,
како сунце са сунцокретом разговара,
а ако имаш још и мало среће,
видећеш како се сунцокрет сунцу окреће.

Можда јe баш зато, како тврди свет,
добио лепо име СУНЦОКРЕТ!

Кад ујутру зора руди,
дан почиње, све се буди.
Да би знао мало ближе,
одакле Ти сунце стиже,
Ти поматрај шта се збива,
како роса цвет умива,
како птице зацвркућу
чим напусте своју кућу.
Нестрпљиво свако чека
да им стигне из далека,
да посети шуму, луг,
златно сунце, њихов друг.
Кад угледаш лопту сјајну,
то је сунце златне боје,
окрени се на ту страну
и запамти: исток то је.
Сунце јутром где ишета
источна је страна света!

Врло ми се, знате, шета,
око овог белог света,
не треба ми лађа,
ни авион нећу,
соба ми је слађа,
одатле сви крећу.
Прво ћу за Рио,
тамо нисам био,
кад год сам на путу,
свратим у Калкуту,
то ми је већ навика,
да скокнем до Мексика,
за трен ока – тол’ко траје,
освојићу Хималаје,
Париз, Лондон, Боцуана,
ту сам, скоро сваког дана.
Као голман на свом голу,
стојим и на јужном полу.
Баш сам страшан, баш сам класа,
јер не мрдам без атласа!