Песме за 22. недељу 2013.

Ово је прича из нове ере,
мада се понавља ко зна од када,
прво се Милан и Бранка мере,
а онда пате од тешког јада.

Почетак је био кад је Миланче,
на ликовном од Бранке тражио чанче,
после је ноћу уснио санче,
како му се посебно осмехнула Бранче.

Сад нема дана кад не састанче,
у првој посластичарници се ушанче,
па се онда гледају, трепћу и уз сок „банче”,
док им срца веже ланац, то јест ланче,
на коме је једно мало, малецно,
њихово катанче!

Све о мени децо знате,
чак сам јунак вашег стрипа,
чак ме често и цртате,
крокодилског једног типа.

Судбина ми није лака,
не знам шта је ваша жвака,
не знам шта су торта, фил,
ја сам само крокодил.

Леп сам, згодан, немам мана,
зато маме увек желе,
да од мене лепотана,
праве ташне и ципеле.

По нечему још сам познат,
с децом имам вежбе стилске,
учим их, да кад треба,
лију сузе крокодилске.

Док једе супу брза и жури,
напољу деца двориштем трче,
низ браду супа на крагну цури,
а Славко мирно срче ли, срче.

У школу креће уредан чист,
рођена пертла издајство спрема,
неће да слуша, окреће лист,
за часак тили већ чвора нема.

Тренутак само и ето штете,
јер Славко мора да се саплете.
Узалуд му пертла каже „извини”,
газда је њен већ у прашини.

Зид може да буде гладак ил’ храпав,
а Славко, зна се, увек је трапав!

У трамвај си ушао,
нашао си место,
засео си одмах
к’о са Ти је престо.

О чему ли бринеш
и шта ли све смераш,
узалуд Ти завиде,
Ти се не помераш.

Како је то ружно,
хеј, другари моји,
млађи када седи,
а старији стоји.

Још се правиш тоша,
ни за ког не мариш,
заборављаш да ћеш
и Ти да остариш.

Али ако имаш
оно чуло шесто,
Ти ћеш увек старијем
да уступиш место.

Кад се тако учини,
то се добрим враћа,
култура и бонтон
рођена су браћа.

Видео сам јуче једнога несташка,
на лицу му сузе као зрна грашка,
каква га је тешка то судбина снашла,
батина је, рекли му, из раја изашла.

Играо се, играо, добро се искаљао,
зато је изгрђен, јер је неваљао,
иако се крио, ипак га је нашла,
батина је, због њега, из раја изашла.

Још сам чуо јуче и Натину дреку,
низ лице јој сузе као поток теку,
судбина је слична и Нату нам снашла,
батина је, каже ми, из раја изашла.

Када их се сетим, срце ми се цепа,
зашто да су плачна дечја лица лепа,
од како је света истина је стара,
место казне лепше је кад се разговара.

Чуо сам за случај,
кажу да је тежи,
у једном се разреду
са часова бежи.

Још се нешто прича,
пријатељи моји,
да су ти што беже
највећи хероји.

Чак ни књиге нису
стигли да понесу,
јер се ти бегунци
сви од страха тресу.

Од чега се плаше,
кад је школа „бања”,
то је свима јасно –
од тешког незнања.

Од како је света,
ствари тако стоје,
када неко бежи,
кукавичлук то је.

Да помислим не смем,
шта би се све десило,
када оштрих маказа
уопште не би било.

Нокти би нам порасли
к’о код друга Воје,
јер по њему маказе,
к’о да не постоје.

У шуму од косе
обрасло би лице,
дечаци би били
као девојчице.

Коса би нам била
к’о комшији Пери,
у његовој „џунгли”
живе дивље звери.

Зато молим маказе
да од нас не беже,
чак и Воја пристаје
нокте да подреже.

И ако су отишле,
нек’ се одмах врате,
јер су деца решила
све нокте да скрате.

И нека се одмах
нашем Пери јаве,
пристао је да се
ошиша до главе.