Песме за 23. недељу 2013.

Један облак бели к’о паперје мек,
тражио од сунца против кашља лек.
Васионски лекар насмеја се слатко
и свом пацијенту рече врло кратко:

“Прошетај се мало, не стој као кип,
од промаје бежи, јер чека те грип.”
А онда је следио савет нешто дужи,
јер се сунце с облацима одвајкада дружи:

“Ако носиш кишу скувај себи чај
и постаћеш чио као дечји змај.
Пројурићеш небом к’о права ракета,
ни промаја тада неће да Ти смета.

Боли ли Те глава, то су грипа знаци,
од њега те лече моји сунчеви зраци.
Знам да се од грипа сваки облак боји
и да се од чаја мора да презноји!

“Грмљавина, киша – шта уствари значе?
То наш облак кашље, зноји се ил’ плаче!

Многи су сатови јутрос звонили,
кога су то из кревета гонили,
ти чудни сатови, упорни, стрпљиви,
што их не воле ђаци сањиви.

Многи су сатови јутрос звонили,
где су се то спавачи склонили,
у какве су то снове одлутали,
кад су се тако мудро ућутали?

Многи су сатови јутрос звонили,
због њих су многи под јастук ронили,
шта су то сатови од њих, питам се, хтели,
због чега су звонили, шта су желели?

Дужности јутарње, сатови кажу,
да буде ђаке, то им налажу,
и ако могу, да им објасне,
да буду брзи, да у школу не закасне!

То је зналац радозналац,
зна зашто је црно бело,
воли све што цуре воле,
ал’ не воли много јело.

Шта јој читаш Ти са лица,
ђаволак је, боље ћути,
не знаш шта ћеш од ње чути.
Сад је срна, сутра птица,
ето то је све – Олгица!

Ти си фудбалер ког тера малер,
баш немаш среће, лопта Те неће,
туђи Ти гол к’о Јужни пол.
Тешиш се „нека”, јер играш бека.

Дрхтиш к’о прут, кад први пут
лопта Ти дође. Да л’ ће да прође?
Покажи нешто, предриблај вешто,
а онда шут! Голман је љут,
фудбал му бежи, сад је у мрежи.

Падаш на траву и чекаш славу.
Твој се саиграч држи за главу.
Чује се дрека: “Зар он за бека?”
Све Ти је јасно, ал’ мало касно,
у срцу бол – дао си, бато, аутогол!

Ти си фудбалер, ког тера малер,
баш немаш среће, лопта Те неће!

Ко то тамо супу срче,
ко то тамо носић чачка,
ко на свога деку фрче,
као да је нека мачка.

Како каже једна бреза,
декина је то принцеза,
која будна сања, машта,
зато јој се све опрашта.

Од похвала, лепих речи,
боле језик и вилица,
толико је дека хвали,
да се чуди и Милица.

Ту су бајке, приче, песме…
Из џепова ту се ваде,
без обзира што се не сме,
бомбоњере, чоколаде…

А када се све то смаже,
тад се нађу деца нека,
од Милице гласно траже
да им каже шта је дека?

Пошто воли слатко,
рекла им је кратко:
Мој је дека Миша
фабрика слаткиша!

Ја се зовем веверица,
другари ми пуно значе,
све их хвата неверица,
када виде, кад измере,
колико им другар скаче.

Волим орах, волим лешник,
од њих нема ништа слађе,
због њих сам лопов, грешник,
кога јуре баш због крађе.

Увек ми се игра, цупка,
признај да сам лепа, љупка,
док се Теби жвоцка, жврцка,
Твој другар би да нешто крцка.

Зашто Лаза улицама база?
Зашто Мира свакога нервира?
Зашто Јоца љути свога оца?
Зашто Ева не уме да пева?
Зашто Ђока пије литар сока?
Зашто Брана има пуно мана?
Зашто Мића не мож’ без цртића?
Зашто Вера није већи ждера?
Зашто Лале не зна шта су шале?

Кажи, машто, што је тол’ко “зашто”?
Одговор је гласан, није уопште тих,
што је тол’ко “зашто” – то питајте њих!