Песме за 39. недељу 2013.

Септембар је, и то “дваестрећи”,
многи кажу “заиста је штета”,
хеј, јесени, хајде одмах крећи,
нема више твог другара лета.

Септембар је, и то “дваестрећи”,
гледај, гледај, зар ниси занесен,
знамо да ћеш свима рећи:
“Ево стиже једна лепа јесен.”

Септембар је, и то “дваестрећи”,
око Тебе играју се боје,
дуње бери, на орман их мећи,
оне воле баш ту да Ти стоје.

Септембар је, и то “дваестрећи”,
воће зрело, а Ти сав понесен,
зато треба свима гласно рећи:
“Хеј, другари, стигла нам је јесен!”

Један Неша, зван Неширић,
заглед’о се у шеширић,
а шеширић има цветић,
од кога је распаметић.

 А онда га нешто клепић,
видео је још и репић,
који је врло, врло страшнић,
јер га веже плави машнић.

 Неша више није мирић,
стално мисли на шеширић,
око му се, људи, лепић
и за машнић и за репић.

 Сунце сија, ветар пирић,
окуп’о се наш Неширић,
обрис’о га жут пешкирић.
Неша седа тад за сточић,
писмо мора брзо срочић.

 С храста га је глед’о жирић
и вирнуо у папирић.
Тајну, молим, ви не ширић,
јер је писмо за шеширић!

“Пун си себе – то ти лоше стоји,
кукурузу, крај ти је у проји.
Комшинице, нос ме мој не вара,
ти ћеш бити ипак бундевара.

Баш се тако збило – описи су верни,
а наставак следи, зна се где – у рерни!
Шта ће на то рећи принчеви, принцезе?
Бундевара, проја – нека буду мезе!