Председник Пословног клуба

Члан Управног одбора

Биографски подаци

Петар Кочовић је нетипичан Србин. По свему. Са фамилијом Михајла Пупина укршта се по 11 колену. Рођен је у срећно доба, а то се види по томе што највећи број мушкараца и жена у старосној структури Србије припада његовом годишту. Миљеник жена, па на свој рођендан поклони више цвећа женама него што га добије (рођен 8. марта). Срећан, као и већина његових вршњака. Вероватно је на то утицао неправедно извикани друг Тито који је учинио да генерација 50+, у свету позната као Бејби бумери, буде срећна.

Радим радњу, вршим посао сређујем ствари. Старам се за поверено. Прегалачки изгарам. Бринем бригу. И туђу ако треба. Налазим решење. Једном речју: служим сврси.

Ценим себе, људи ме још више цене, а вредим неслућено. Леп, друштвен, духовит, осећајан, паметан, досетљив, бистар, способан. Добронамеран, али не и лакомислен и лаковеран, одмерен, али не и подозрив и ситничар, бескомпромисан, али не и искључив. Поштењачина. Душа од човека, величина људска, горостас духовни, богатство непроцењиво врлина небројених… човек од идеје, полета, поверења. Красота од красоте на овом свету.

Ишао је у све неопходне школе, основну, затим у данас непостојећу Седму београдску гимназију и трудио се да што мање преписује како би му у животу било лакше. Затим је 1977. уписао Машински факултет у Београду, таман да по завршетку добије шансу да уђе у Југословенски миленијумски  пројекат  – Југо америка. Али живот пише романе, па је у оквиру исте фабрике, ДМБ (то је невероватна скраћеница за „21. Мај ” из Раковице код Београда) радио на програму авионских мотора од 1985-1987 године. А „…челична крила наше армије…“, текст из познате војне песме бивше ЈНА, представља мој животни мото деведесетих. Уз то сам, као и представник сваке краљевске породице, служио војску у елитним јединицама ЈНА – у авијацији. Рајловац, код Сарајева. Ово не смем ни да помињем – са ових садашњих простора могу да се протумачим и као окупатор, а где је окупација ту је и Шевенинген. А то ми је најмања жеља у животу.

Пре рада у ДМБ-у, радио у ИПМ-у у периоду 1983-1985 (још једна скраћеница). Данас овако лепих скраћеница нема. Означава Индустрију прецизне механике – као да су све остале биле непрецизне. За разлику од данашњих машинаца политичара, шрафио је шрафове, по некад и по неколико дана баздио на машинско уље чији се мирис на скида тако лако.

У претходне две фирме, као нетипичан машинац који зна по мало да ради на рачунарима, осим машинских, обављао и класичне, већ побројане активности, као што су стругање, глодање, мерење…

А онда је рекао доста – идемо пуним једрима и ИТ свет. Позван је у Енергопројект-Енергодату, да ради на пројекту који је у том тренутку садржао око милион линија кода у програмском језику Фортран. И за проведене 4 године у ЕДВИС (Енергодатини Визуелни Информациони Системи) и сам написао око 80.000 линија кода у Фортрану, које и данас љубоморно чува, не би ли их у згодном тренутку показао заинтересованима. Али се данас то мало кога тиче – сви би леба без мотике, па и програмирање изгледа јако тешко.

Некако у то време, посрећило му се да одбрани и магистарски рад, на Машинском факултету у Београду, код професора Владимира Милачића. Тема везана за топологију – и аутоматско препознавање машинских облика. Мучење. Тако ми и треба, кад сам онако млад и луд (читај глуп) рекао професору Јоки Станићу код већ укориченог магистарског рада из области мерења  цилиндичности: „Професоре, залудео сам се за једну тему, а то је КЕД-КЕМ. Мораћу да урадим нови магистарски рад“. Зашто лудост? Па уместо да магистрирам 1985. или 1996. ја сам урадио тотално нови рад и то урадио, мислећи да на тај начин одржавам континуитет толико неопходан да урадим докторски рад. Каква заблуда! Па и Југославија се ускоро распала, а да није очувала континуитет. А и данас ко те пита која ти је тема била на магистарском или докторском – сви те питају колико пара имаш.

Паралелено са израдом магистарског, радио је у оквиру пројекта у Енергодати и на свом докторском. Још једна лудост коју Амери називају проактивност. А онда се десило и то – да је због чувених демонстрација 1991. и 1992. године на Београдском универзитету морао да чека преко 6 месеци да исти проради, како би одбранио докторску тезу на теми из приемњене математике у машинству – математичко моделирање заталасаних површина (као што су трупови бродова, каросерије аутомобила или авиона…). Рад одбрањен 1992. године код професорског тандема Милосав Огњановић и Велимир Симоновић. Овај потоњи је касније био дугогодишњи народни посланик у скупштини Србије.

Југа се некако у то време цепала, па се тако поцепао и пројекат у Енергодати. А онда је пребачен у продају. Да не бих напустио посао којег у почетку нисам волео, побринуо се Милун Раденковић, тадашњи директор продаје Енергодате, а данас власник винарије Раденковић  и зет чувеног председника МОК, Артура Такача, који ме је убацио у пројекат информатизације Републике Црне Горе. Одмах сам почео да радим са данашњом звездом Црногорске политичке сцене  Браном Гвозденовићем. За тај период рада карактеристична је узречица коју је Брано сковао: „…чудо небеско…“. И још нешто, продаја рачунара је ишла јако добро, тако да сам некако заволео трговину, па и данас волим да се потписујем у стилу старих мајстора као „трговац београдски“.

Aли ускоро стиже казна. На молбу Бране Гвозденовића да се у Црној Гори направи један озбиљан ИТ скуп, прихватио сам се тог посла – то је био НУЛТИ Инфофест у Милочеру. На трећи дан увођења санкција, у ратом захваћеној Југославији, овде се слило око 1.500 излагача из целе бивше Југе, од „Вардара па до Триглава”. За ту моју иницијативу руководство Енергодате није имало слуха, па сам попио отказ, иако сам користио годишњи одмор да ово завршим. У дисциплинској комисији  је био један од директора Енергодате Милун Мрваљевић, са којим сам ишао у исту школу и живео на Карабурми. Иако је гласао да ме шутну с посла, некако се највише интересовао око детаља како је ишла организација, па ју је касније и сам преузео под своје окриље и пребацио у Будву.

А ја? Остадох на улици, вођен само једним нагоном – уличним, а то је преживљавање. Направих фирму Техником, али трговина није ни налик била оној из Енергодате, где је све било на нивоу. Понекад сам продавао рачунаре за златно прстење и огрлице, па ове за фармерке, а фармерке у хаусторима Зелењака за паре. И онда је некако све кренуло,  јер су Србију херметички затворили, а је нашао комбинацију како да увозим робу преко Хоргоша, где ни мува није могла да прође. И тако… миц по миц до рекордних 51 милион евра ратне 1999. и предратне 1998. године. За све то је био заслужан маркетинг којег сам преузео од 1994. до 2002.

А онда нови изазови и ширења. Водио сам интернет фирму Техником нет. Ми смо у Техникому увели Интернет још давне 1994. поставши провајдер одмах иза Еунета. А онда су 2002. сви видели да од овога може да се живи, па је у том периоду настало много Интернет фирми. Техником нет је спао на шесто место и решисмо да га продамо словеначкој Синфоници. То је био тренутак када смо почели да распродајемо цео Техником, па сам ја решио да упловим у мирније воде – пријавио сам се у Гартнер, највећу светску консултантску кућу – и био позван да их „појачам“. Истог дана када сам приступио Гартнеру, приступио сам и као професор на Привредној Академији у Новом саду, као доцент. Дакле, тренутна преокупација ми је између трговине и обуке млађих.

И шта још? Активан сам у спорту. Са друштвом 50+, које зна да убацује у кош, основао сам давне 2002. године екипу која путује по Европи и игра кошарку. Кад стигнем, напишем по неки рад из струке, колумне за новине…

Дугогодишњи је члан многих асоцијација: Америчког удружења инжењера електронике ИЕЕЕ, машинства АСМЕ, Њујоршке акадмије наука (NYAS)… На позив проф. Раденковића, приступио Криваку док још из уста проф. Реденковића није до краја ни чуо о чему се ради. И нада се да није погрешио.

Као Јованча Мицић, обишао 42 земље света. Најнезаборавније су му: Мексико, Албанија, Ирак.

Љубазан, друштвен, воли да путује… Воли да учи језике. „Добар дан“ зна да каже на енглеском, немачком, шпанском италијанском и руском у сваком тренутку. А кад затреба и кад се нађе у датој ситуацији и на португалском, арапском, кинеском, холандском, француском и осталим језицима.

У Србији, од укидања Шеријатских закона који спречавају бигамију, живи са једном женом и троје деце.  Денис, јунак истоименог цртаног стрипа, је чиста нула према ово моје троје напасника – два женска и једног мушког.  Радознали, жељни свега, свуда би да иду и да се друже. Чисти представници Фејсбук генерације, како оне сајбер тако и оне уживо – која је по дифолту бунтовна. Стичу знања тако што се за иста „гребу“ од својих мрежних другара. Ништа не би да ураде сами. А супруга ко супруга – она је знала да ће са њеним студијама нешто необично да се деси у будућности – наиме дипломирала је на Институту за кукуруз у Земун пољу, на криваку и сродним кукурузима, и уредно чека да буде примљена у друштво.