Песме за пету недељу 2013.

Био једном један лав,
к’о лавови други жут,
баш у свему прав и здрав,
а кад треба – страшан, љут!

Тог обичног, страшног лава,
спопадоше муке грдне,
због тога га боли глава,
не сме нигде ни да мрдне.

Истина је врло груба,
узалуд се каје, ждере,
остао је он без зуба,
није хтео да их пере!

Нема више лавље славе,
ни царски му није став,
нема зуба који све млаве,
од муке је пост’о плав!

Плави лаве, плави лаве,
све измери, све извагај,
нећеш моћи сад без траве,
живећеш к’о папагај!

Ујутру, зна се, тешко се буди
и увек мрмља: „Jош само мало!”
После се љути и као чуди,
када му кажу да је чмавало.

На часу првом борба се води,
на школску клупу хтела би глава,
зар да се њему та брука згоди,
да он опет у школи спава.

Најслађе кад је, друг га са тактом,
муне у ребра својим лактом.
С табле му машу и дуж и права.
Узалуд. Он безбрижно и даље чмава.

Сада је ловац на дивље звери,
да ли је ово сан или јава,
из шумског густиша лав му се цери,
а он се теши да само спава.

А онда шок, осећај чудан,
прашуме нема, нест’о је сан,
у трен је ока, чак врло будан,
име је чуо – па он је прозван!

“Наброј нам одмах све звери дивље.
Нешто си спор. Хајде то живље!”
Па то је лако, то се бар зна, – 
нека се Чмавало присети сна!

Сваки бата, свака сека,
сваког дана исто чека,
да му мама да да пије,
бар по шољу топлог млека.

Ако неко гласно пита,
како ли се млеко прави,
ти му топло препоручи:
„Обрати се, бато, крави!”

На ливади пуној траве,
мирно пасу лепе краве.
Да л’ знаш зашто пасу, лаве?
Да од траве млеко праве!

Један Урош,звани Ушке,
страшно воли жуте крушке,
а друг његов, онај Ђорђе,
смешка се к’о луд на грожђе.

Због чега се мршти Лука,
мало му је пет јабука,
зар је наша Весна крива,
што јој прија џем од шљива.

Зна се где и Мира цуња,
привлачи је мирис дуња,
а за чиме пати Дуле,
„слабачак” је на мушмуле.

Док нам јесен крати дане,
воће нам се смеши с гране,
зато треба да се жури,
јер ће јесен да одјури.

Што се тиче споменутих,
воле брате, воће свако,
ољуштено ил’ у љусци,
зато за њих још и кажу
да су прави сладокусци!

Добар другар, звани Гиша,
једне ноћи сањ’о миша,
падала је, каже киша,
а миш пош’о да се шиша.

Зна се да миш моду тера,
зато – правац код фризера.

У столицу одмах седа,
у фризера и не гледа,
иначе би он у трк,
препозн’о би мачји брк.

„Шта је данас? Понедељак!
Онда молим леп раздељак!

Мачор фризер брзо схвата
– он је мајстор од заната,
кад он шиша, то су феште,
шапе су му врло веште.

Миша чешља, ал’ план кује,
унапред се облизује.

„Баш му руке злата вреде,
чак док ради фризер преде,
још да ми је само знати
кол’ко треба да се плати?”

„Све је џабе, нашој кући то је част!
“Муштерију затим смаза –
поједе је све у сласт!

Кад дремам на часу,
кажу ми: „Не куњај!”,
кад одговор муцам,
кажу: „Не трабуњај!”

Када ми се шета,
кажу ми: „Не луњај!”,
а када се правдам:
„Хајде, не трабуњај!”

Тражим ли слаткише,
рећи ће: „Не цуњај”!,
прозборим ли разлог,
следи: „Не трабуњај!”

Забране Ти ТеВе,
а Ти се пришуњаш,
узалуд се буниш,
чућеш: „Шта трабуњаш?”

Они који нас грде,
нек’ приме на знање,
да нас страшно вређа
та реч „трабуњање”: