Песме за 14. недељу 2013.

Возио Марко немирни чунчић,
угледао га тако речни таласић,
смета му чунчић – ко да је трунчић,
а ни Марко није аласић.

Ох, како се само таласић љутнуо,
па се затим страшно расталасао,
па је чунчић к’о лопту шутнуо,
једва се Марко јадан спасао.

Мокар се Маркић скрио под жбунчић,
та авантурица била је скупа,
па то бар зна сваки жутокљунчић,
морао је да се обучен у реци купа.

Један балон, златно жут,
кренуо на далек пут.

Други балон, леп и плав,
дрхти од љутине сав.

Трећи балон, к’о снег бео,
весео је што је цео.

А четврти, зелен врло,
каже да га боли грло.

Тужан је и балон црн,
боцнуо се он на трн.

Шта болесне лечи, зна се,
инекција ће да их спасе.

Од тада се с Марком
нешто чудно збива,
што је Марко такав,
то је Мира крива.

Марко песме пише,
откуд дар за лиру,
он је одмах песник,
чим угледа Миру.

Како само глуми,
па још то режира,
када мами каже:
„Мира ме нервира!”

Ал’ докази ту су,
кад га неко дира,
дотичну спомене,
он тад експлодира.

Телефон је сведок,
исти број се бира,
зна се ком се стално
то телефонира.

Узалуд се Марко
стално невешт прави,
место слова, бројки…
Мира му у глави.

Прича се у школи да може да боли,
ако неко не зна шта су то глаголи.
То су, зна се, речи које радњу значе,
ал’ то нису радње за слатке колаче.

Када је време Твог глагола прошло,
обрао си бостан, до тога је дошло.
Наставник Те пита, а Ти си застао,
муцаш или ћутиш, а јуче си знао.

Садашње је време – то треба да знаш,
кад одговор одмах наставнику даш.
А сутра ћеш знати и време будуће,
јер је за незнање кец већи од куће!

Кад се пружим по дворишту,
ил’ растегнем на тераси,
једва чекам мокро рубље,
да се стави, да ме краси.

Знам и шта је, чије,
причала ми једна мрља,
зашто свако дете воли,
кад се игра да се прља.

Гледам џемпер, док се суши,
васпитан сам, имам такта,
шта ли ће му она рупа,
на рукаву, баш код лакта.

До њега су панталоне,
док се суше – к’о да вену,
још од прања сузе роне,
због те рупе на колену.

Не петљам се, ал’ се љутим,
од бесa се људи гушим,
јавно свима гласно кажем:
„Рупе нећу ја да сушим!”

Кад се кува добра супа
у лонцу се она купа,
у друштву се добром креће,
у свако се јело меће!

Зна се да је шаргарепа
витка, згодна, врло лепа,
да многима срце цепа,
због ње многи губе мир,
због ње пати и кромпир.

А тек шта је са несташком,
заљубљеним оним грашком,
због ње муца, има „фелер”,
чак и један бели целер.

Не знам да л’ је можда брука,
што је воле оба лука.
Баш је нежна, слична срни –
тако збори наш лук црни.
Са њом ми се леја дели –
поручује лук бели.

Свима им се лице стушти,
док се шаргарепа струже, љушти.
Да је љубав, луда, слепа –
пример нам је шаргарепа.

Шта деца воле?
Да се дижу на прсте,
да зрело воће у башти „брсте”,
да криве вратове,
да би видели сатове.

Зашто то раде
и чему сатови служе?
То свако дете зна.
Мере нам, мере време
и буде, буде из сна.