Песме за 24. недељу 2013.

Донела ми ту вест ласта –
жир одлази са свог храста.
Где то жури сада жир?
Пут га води у Алжир!

Донела ми ту вест врана –
и дуње ће са својих грана.
Чекаће да јесен бане,
па да крену на ормане!

Донела ми ту вест сврака,
да ври нешто и код ђака.
Хеј, другари, где сте? Ту сте!
Идете ли на распусте?

Донела ми ту вест чавка,
сазнала је то од Славка,
престало је да га жига –
нема више ђачких брига!

Ово је песма о једној Весни,
али не оној што виче и бесни,
већ мирној и доброј к’о парче хлеба,
зато је кажу воле до неба.

Знам да једном дечку оба ока бљесну,
кад у школи сретне другарицу Весну,
колико се збуни, чак и њој то смета,
Весна му је, каже, пета страна света.

Зли језици тврде, видели су Весну,
како и њој тада оба ока кресну,
што значи да и њој није баш свеједно,
док га кришом гледа шећерно и медно!

Зна се да сви збуњени нешто наглас тресну,
чуло се до неба: “Волим само Весну!”
А како је Весни? Каже, изванредно,
кад је неко воли – није јој свеједно!

Прво, да знате, секо и бато,
нећемо више у снег и блато,
кол’ко нас деца пазе и чисте,
не знамо више да ли смо исте.

Ципеле више неће да трпе,
да их бацају к’о да су крпе,
порука кратка деци се шаље,
без ималина ни корак даље.

Ствар је још гора, јер како кажу,
и пертле се с ципелама у свему слажу:
“Зашто нас стално кидају, крате,
нећемо тако, од сад, да знате!

“Зар тако тешке услове строге
да трпе наше уморне ноге,
још ако буду ципеле бесне,
биће нам онда намерно тесне.

Договор пада велики к’о врата,
све што нам траже, то се прихвата.
И још да додам, треба да частиш,
остају до даљег и фудбал и ластиш!

Све су Буце буцасте,
све су Јуце јуцасте,
све су Гоце гоцасте,
све су Зоце зоцасте…

Штрафте су им штрафтасте,
пруге су им пругасте,
коцке су им коцкасте,
к’о лутке су луткасте…

Све су Дуце дуцасте,
све су Шуце шуцасте,
све су Јоце јоцасте,
све су Моце моцасте…

Лопте су им лоптасте,
клацкалице клацкасте,
жмурке су им жмуркасте,
свађе су им свађасте…

Све кмезе су кмезасте,
све су крезе крезасте,
воле да се сласте,
јер се од тог расте.

Да сам ласта…,
писао бих моме другу,
како је на топлом југу.

Да сам лав…,
сви би одмах знали, ах,
да сам за све трепет, страх…

Да сам слон…,
тад би знала свака шуша,
да сам бољи, много бољи,
од било ког правог туша!

Да сам зец…,
махнуо бих браћи репом
и рекао врло гласно:
“Доста са том шаргарепом!”

Да сам медвед…,
то би био живот,
без брига и лак,
зими не бих мораон
и да будем ђак!

Имао бих изговор
баш за сваки дан,
зато тише молим,
сањам зимски сан!

Нема више једног принца,
једног жутог канаринца,
отворио сам је резу,
на вратима, на кавезу…

Спаков’о је затим ствари
и отиш’о да пазари,
па је онда са балкона
одлетео пут Лондона.

Збогом, збогом канаринче,
збогом лепи, жути принче,
кладићу се у бомбону,
бићеш певач у Лондону!

Јао, јао, јао,
опет није знао,
шта је, шта је, шта је
троу – троугао?

Јао, јао, јао,
ала се препао,
када су га питали:
“Шта је троугао?

“Јао, јао, јао,
ко зна шта би дао,
да му неко шапне,
шта је троугао?

Јао, јао, јао,
баш ми га је жао,
хајде да му кажемо,
шта је троугао?

Да нацрташ троугао,
зна се шта ти служи,
три угла друшкане
и три лепе дужи.

Хајде, што се бојиш,
јер, кад дужи спојиш,
накриви се капа
и рекне се “ћао”,
јер то је, другари,
троу – троугао!