Српски кривак Мисли српски делај светски
ДАН И НОЋ
Кочије од лепих белих облака дојуриле су и довезле прелепу Ноћ, која је само хтела да се поздрави са својим братом Даном, али је он замолио да причека са бирањем приче која деци помаже да утону у сан и да му да савет како да реши велики проблем, јер многа деца спавају поподне и сви са правом траже да их и тада неко успава.
Ноћ се слатко насмејала и рекла брату: “Не преостаје ти ништа друго него да се прихватиш посла и да припремиш приче за поподневне спаваче.”
Дан се прво замислио, а онда је улазећи у кочије добацио сестри: “Изненадићу их оним што им се дешава у школи или забавишту, али тако да се после сна пробуде насмешени и задовољни!”
Ноћ му је махнула руком, упалила звездице на небу, проверила кад стиже месец, привремено покварила све мобилне телефоне на којима су игране игрице, провирила у све спаваће собе и у свом лаптопу пронашла причу:
НА ЛЕПОМ ПЛАВОМ ДУНАВУ…
На једном правом правцатом отпаду, смештеном на обали Дунава, нашао се једног дана прави правцати клавир. Тачно је да су му недостајале дирке, да му је неко одломио поклопац, да су на њему биле две-три повеће рупе…, али се још увек поносно држао.
До њега је је био смештен фрижидер без врата, а мало даље чамио је електрични шпорет, али без рингли и рерне. Из гомиле старог поломљеног намештаја вирила је виолина на којој се видела преостала жица.
– Ја сам најчувенији, најпознатији бечки клавир, господине шпорету и господине фрижидеру… На мени је свирао лично Јохан Штраус. Свака моја дирка је историја. Ех, када би ви само знали, какве сам овације доживљавао на концертима, како су ме пазили и мазили, како сам имао личног клавир – штимера…
– Извините господине клавиру што вас грубо прекидам – упаде му у реч фрижидер. Ни ја нисам мачји кашаљ. Док сам радио, ја сам поштено хладио. Ја, истина, нисам умео да свирам, али сам умео и да замрзавам. Али, знајте да и ја имам музичку жицу. Моја газдарица је била чувена оперска примадона. Колико сам је само пута слушао како певуши ону познату мелодију о реци покрај које заједно таворимо наше последње дане.
– Господо, дајем себи реч! – умеша се електрични шпорет. На мојим бившим ринглама кувана су јела за једног чувеног диригента. Како је он само лепо дириговао…?
– Пријатељи у невољи, ова моја последња жица памти да ме је направио чувени Страдиваријус. Крали су ме, правили по мени дупликате, брисали ознаку мог порекла, препродавали… Пронађите ми гудало и ја ћу вам показати шта још увек умем и знам.
– Е, па кад је тако, онда ћу вас подсетити на стара добра времена! – рече клавир. Иако ми недостају важне дирке, одсвираћу вам незаборавни валцер “На лепом плавом Дунаву”.
Прво је нешто шкрипало, ту и тамо дирке би прескочиле по неки тон, гудало је изашло из скровишта и замолило виолину да затегне једину жицу, а онда се отпадом разлегла препознатљива мелодија. Шпорету и фрижидеру и свим осталим старим стварима изгледало је да су у некој концертној дворани.
У близини отпада текао је Дунав. Када је чуо мелодију о себи није веровао својим ушима: “Зар сам ја заиста некада био леп и плав?”. Онда је заплакао од туге и запљескао од радости. Клавир и виолина су се, чувши аплаузе, дубоко поклонили публици, а онда је клавир тихим гласом рекао: “Извините, али не можемо да свирамо на бис, виолини је пукла жица усамљеница, а мени су отпале све дирке!”.
