Прича за 5. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

Ноћ је као и увек, прво испратила брата, пољубила га на растанку и пожелела му да се договори са својим сарадницима да не стварају невоље деци и њиховим родитељима да, ако лије киша, обезбеди свима кишобране, да ако пада снег, помогне онима који праве Снешка Белића… А онда се сетила да је пре неко вече испричала причу о Доброћудном Добрилу и Вредном Радоју, становницима Чудне шуме, а да њени спавачи појма немају како је основана Телевизија Жир и какве везе са њом имају једна девојчица и један дечак. Зато је села у фотељу која јој служи да обави свој обавезни сваковечерњи посао, ставила чај од травке незаборавке на сточић и започела

ПРИЧУ О ЧУДНОЈ ШУМИ И ТЕЛЕВИЗИЈИ “ЖИР”

 

У једном граду, не зна се тачно ком, ни малом ни великом, живели су девојчица Миа и дечак Коста. Ишли су у школу, разред није важан, мало се мучили око математике, нешто мање око српског и других језика, географију су имали у малом прсту, волели су природу…, и као сва деца уживали да седну уз компјутер, а онда, онда је цео свет био њихов.

Једнога дана Миа је по обичају свратила до Косте и као увек, затекла га поред њихове омиљене играчке.

Коста се обрадовао посети и док је жонглерски пребирао по тастатури, говорио је као да има температуру:

– “Компиш” је заиста моћна справа. Пронађеш праву адресу и за трен ока си… у Паризу, или у Египту, или у морским дубинама…
Док је Коста то говорио, на монитору су се смењивали Ајфелова кула, пирамиде, морске немани…

Миа је задивљено гледала у призоре на екрану и кад је приметила да се ређају предивне слике цветних башти замолила је свог друга да је помоћу компјутера одведе на неку изложбу цвећа…

Убрзо је монитор био препун леја, саксија, башти, вртова…, да би после неколико тренутака, када се на екрану појавио и поток са мостићем, Миа узвикнула:

– Па ово је фантастично. Дај да ја мало ИНТЕРНЕТИРАМ…

И она је, као и Коста била узбуђена. Чинило јој се да као Колумбо открива нове светове… У једном тренутку нешто јој је посебно привукло пажњу и кад је схватила о чему се ради, гурнула је Косту лактом и рекла му:

– Костице, Коле, види, ушла сам на сајт неке телевизије, па ово је неки квиз, ух, баш бих волела да будем водитељ…

Кости се свидела њена идеја, па је додао:

– Замисли, ти и ја новинари, које једва чекају да виде на екрану…

Миа је дрхтала од узбуђења и као себи говорила:

– Баш би било лепо да откријемо нешто необично. Погледај! Сада смо на Северном полу. Бррр, ала је тамо хладно! Минус педесет! Бежимо док се нисмо смрзли…

Ни Коста није био равнодушан, па је као искусни компјутеропловац помогао својој другарици да брже претражује оно што скрива кутија у коју стаје све оно што се зна и што постоји у овом тренутку. Док је јадан Колумбо месецима путовао да би открио Америку, Миа и Коста су у трену мењали континенте, трчкарали од планете до планете, проверавали своје знање…

А онда им је нешто привукло пажњу. На екрану је писало “Необична путовања”. Коста је гласно коментарисао:

– Ово мора да је занимљиво. “Кроз пустињу” – то ћемо да прескочимо, било би нам превруће…, види, види …, позивају нас да посетимо “Чудну шуму”. Хајдемо за тренутак до ње. Шта је ово?

Миа је узвикнула:

– Лав носи круну …!

Коста је додао:

– Погледај, слон се тушира…!

Миа је била зачуђена:

– Коле, па ово је као у баснама,… цврчак свира виолину…!

– Један, два, три… четири прасета, па то је више него у бајци, такмиче се у пливању, миш диже тегове…!

Коста није могао да дође себи од чуђења.

Пред њима се дешавало нешто заиста необично.

Шта, то ће остати тајна до наставка који ћу вам испричати следеће недеље.