Прича за 10. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

Ноћ покрила брег и шуму,
свуда влада мркли мрак,
само један прозор светли,
то за књигом седи ђак.

Љутила се ноћ на ђака,
узалуд му слала сан,
морао је ђак да учи,
чекао га тежак дан.

А онда се досетила
шта ће ђаку бити драго –
да му Ноћ открије
где је било сакривено

 ЗАКОПАНО АВ-АВ БЛАГО

Куца Лаки претходне ноћи није ни тренуо. Док је проверавао да ли је платио рачун за телефон открио је да фиока његовог писаћег стола има дупло дно. Псећа радозналост му није дала мира. Убрзо је пронашао стари пожутели коверат на коме је писало “Мом унуку Лакију”. Руке су му дрхтале док је отварао коверат. Две сузе су му склизнуле низ образе док је читао поруку:

– Уверен сам да ћеш бити у свему на деду. Иако нисмо нека позната раса, знај да ти је деда био страх и трепет целог краја. Ако само будеш лајао као деда, пола посла је завршено. Овај кључ у коверти отвара сандук са благом који сам закопао у дворишту тетка Розалије. Нацртао сам ти мапу, покажи да имаш дедине гене, проњушкај и пронађи благо. Бићу срећан ако сам ти бар мало помогао. Воли те твој деда Лаки Најстарији.

Можете да замислите колико је Лаки постао нервозан. Једва је сачекао јутро да би изашао у двориште. Претварао се да га ништа не интересује, неколико пута је погледао у сунце, па у велики бор поред тетка, сада бака Розалијине куће, онда је кренуо ка капији, па после неколико корака нагло се упутио ка кокошарнику. Његово тумарање није прошло незапажено. Први се огласио петао Петко:

– Здраво, Лаки! Чини ми се да си јутрос мало нервозан!

Лаки му је смушено одговорио:

– Ко? Јел’ ја? Ма шта ти пада напамет? Зар ниси приметио да њушим нечије трагове? Све ми се чини да је неко ноћас долазио у близину твоје куће.

– Да не мислиш на лију Валерију? – упитао га је Петко.

Лаки је покушао да се извуче из незгодне ситуације:

– Када откријем ко је био, рећи ћу прво теби, а после морам да пријавим ту посету и полицији.

Петку није било свеједно и зато је завапио:

– Лаки, пријатељу, брате, помагај!.Треба да знаш да моја Живка и ја ускоро очекујемо принове. Само помињање Валерије би код Живке изазвало страшан стрес…

Лаки је и даље изигравао правог детектива:

– Ако хоћеш да будемо сигурни у оно што сам нањушио, не трчкарај по дворишту, већ пусти да радим…, тако, пет корака ка капији, па онда шест корака ка Петковој кући… ту треба стати, ланути два пута и отпузати десно три моје дужине… ту смо, овде треба копати, баш код овог грма…

Петко је погледао на сат, скочио на кров живинарника и таман када је требало да кукурикне и потсети деда Саватија да узме лекове, приметио је како његов пријатељ прати траг:

– Лаки, Валерија је сигурно ту била у заседи… ти си заиста прави полицајац… Предложићу Те да будеш начелник полиције наше шуме…

Лакију је признање пријало, већ је себе замишљао као чувара реда и мира и зато је, правећи се важан, упитао:

– Бре, Петко, можеш ли ти да будеш још гласнији? Ајде, кукурикни и објави свима да си ноћас био у опасности… А, докази, где су докази..?

Петко се за тренутак збунио и кад је схватио да је пред њим будућа власт, помирљиво је рекао:

– Извини, Лаки, молим те! Ради ти само свој посао, ја одох да ћаскам са мојом Живкицом, мојом голубицом, то јест кокицом…!

Узалуд је Лаки покушавао да уграби тренутак када би могао да откопа сандук са благом. Увек би у дворишту био неко ко би га радознало питао шта ради, зашто броји кораке, због чега се окреће час на ову, час на ону страну… Зато је решио да то уради јавно… Отрчао је до студија ТВ Жир и показао Кости и Мији мапу, на којој је Лаки најстарији обележио место где је закопао сандук са благом…

Коста је у тренутку схватио каква се шанса указује Мијином и његовом ТВ каналу:

– Лаки, па то ће бити веома интересантно за први директни пренос вађења закопаног блага. Позваћемо медведа Момчила и вука Страхињу да ти помогну у копању… А ти, ако имаш, донеси слику Лакија најстаријег, јер ако је оставио толико богатство, ред је да сви виде како је изгледао твој добротвор.

Омиљена ТВ станица становника Чудне шуме још једном је показала како се реагује на праву вест и како се прати догађај од кога се очекује да буде спектакл.

Миа је са својим сарадницима, мајмуном Ђолетом и пауном Светозаром ускочила у шумомобил на коме је писало ТВ “Жир” и за трен ока већ била у дворишту бака Розалије и деда Саватија. Једна камера је пратила збивања поред грма где је била пободена ознака где ће копање почети, док друга није смела да пропусти реакцију главне личности која је шапама придржавала велику слику свог претка, Лакија најстаријег.

Пошто је Коста најавио пренос, у Чудној шуми је завладао урнебес. Сви телевизори су били опседнути. Во Јова, кога су док је био прво теле, па бик, звали Јовица, организовао је на својој ливади гледање на великом екрану. Улазница је била нарамак сена. После реклама са лица места јавила се репортерка Миа:

– Драги гледаоци, за неколико тренутака, почеће ископавање сандука са благом које је деда нашег пријатеља Лакија, Лаки најстарији, кога видите на слици, оставио свом унуку. Ово је мапа коју је он својеручно нацртао и коју можете да упоредите са двориштем у које су уперене наше камере… Све је измерено према цртежу и ево, медвед Момчило и вук Страхиња почињу да копају. Сви смо узбуђени, Лаки је мало нервозан, није шала добити толико наследство… пијуци ударају у нешто тврдо… ево сандука о коме нам је говорио Лаки, значи да је мапа тачна, све је невероватно… сигурно се питате одакле Лакију Најстаријем толико благо, како је стечено, али је то мање важно од чињенице да смо до сада само у филмовима трагали за гусарским закопаним благом. Ово је први пут да је један пас стекао богатство и оставио га свом вољеном унуку. Лаки прилази сандуку, вади кључ, молим камеру број један да зумира отварање сандука, нека камера број два забележи израз лица срећног наследника… поклопац се полако отвара, шта је унутра, драго камење, златници, огрлице… шта ја то видим, зар је то могуће, зар је то благо које је Лаки Најстарији оставио свом унуку… погледајте и сами, уверите се… Лаки је наследио обичну, најобичнију коску…

Тог тренутка забезекнути Лаки пада у несвест, присутни га прскају водом, док се остали полако разилазе… Миа обавештава гледаоце да је пренос завршен, а камера приказује опорављеног Лакија како узима коску, ставља је у торбу и певуши:

Разочаран нисам, чак ми је и драго,
јер су коске одувек наше псеће благо,
нема ничег лепшег него кад све прође,
да се ова коска на миру изглође!