Прича за 13. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

Небески трамвај је на време довезао Ноћ на њено радно место и док јој је Дан помагао да се распакује, она га је упитала да ли се уморио и да ли има неку интересантну причу за оне који су се уморили од игре и школе.

– Е, сестрице, сестрице, лако је њима. Ти ћеш их успавати и они ће се сутра, кад ја дођем, пробудити одморни и спремни на нове несташлуке, док ја, као и Ти, настављам даље. Него, пре него што пођем, пре него што се смркнеш због наше горке судбине, хајде да заједно чујемо хор птица које, као и деца, одлазе на спавање, али пре тога хоће да поздраве Тебе и мене.

– О, па ја уживам у њиховој песми, мада признајем да нема ничег лепшег од њиховог јутарњег поздрава. Признајем, мало сам љубоморна, јер цвркутање и песма почињу тек онда када Тебе примете како стижеш преко брда и долина.

Док је Дан, праћен песмом, одлазио, Ноћ се лупила руком по челу и гласно рекла:

– Знам како ћу успавати моје мале пријатеље и понеку баку и деку. Испричаћу им причу о врапцу који се звао
 

 ЏАНИ ЏИВ ЏИВ

 

У једном граду, није важно ком, могао би да буде и Шабац, живео је један врабац. Он није био обичан, прост врабац, који по цео дан тражи мрве хране и цвркуће џив – џив. Прво, имао је име. Право правцато име које почиње са великим словом. Звао се Џани Џив Џив. Признајте, изабрао је баш лепо име. И био је поносан, чак и уображен, што је од свих врабаца на свету једино он имао име. Осим тога, знао је и да чита.

Нећете веровати, али је то истина и то права, правцата истина. Једна Сања, ђак другог разреда, свакога дана остављала је мрве Џанију на свом старом буквару. Прво на слову А, па на слову О и тако редом. Џани Џив Џив је упорно учио и када је прочитао цео буквар, свакога дана је у гнездо доносио комадиће старих новина. Покушавао је да пронађе вести о политичкој ситуацији у свету птица, да ли је потписан мир између мачака и врабаца, да ли се најављује оштра зима… Дешавало би се да то понекад буду новине од прошле године или прошлог месеца, и можете да замислите до какве би катастрофе дошло када би усред зиме прочитао да сутра стиже лето. Али Џани не би био Џани Џив Џив, када на све не би мислио. Он је становао у свом апартману, то јест гнезду, које је лично саградио на грани једног јасена, која је намерно или случајно додиривала прозор Сањиног друга Миће са другог спрата. Пошто је дотични волео да “одврне”дугме свог радија до краја, Џани Џив Џив би са уживањем слушао вести, рекламе и музику. Жалио је што у својој кућици слободици, то јест станчићу апартманчићу, није имао места за веш машину. Тада би бар могао да испроба детерџенте, чије су му се рекламе највише свиделе.

Живот би заиста био права правцата песма, да Џани није крио да је разочаран, да му се више не цвркуће, да не ужива ни у мрвама, да му се не слуша ни радио… Иако то није хтео да призна могао је да се наслути разлог зашто је Џани нерасположен. На једном од балкона у близини његовог гнезда, живео је, истина у кавезу, канаринац, певач над певачима, прави концерт мајстор. Џани је уживао у његовом певању и пожелео је да и он пева као канаринац. Често је покушавао да га прати, удахнуо би ваздух и кренуо да пева, али се чуло само оно што је већ почео да мрзи: “Џив, џив…”

Када је канаринац приметио да неко жели да му се безуспешно придружи, хтео је да му помогне, дао му је и неколико часова, али није вредело. И даље се са гране, или из гнезда, чуло само: “Џив, џив…”

Пошто је Џани упоран врабац, његови пријатељи су решили да замоле Јелену, Мићину комшиницу и Сањину другарицу, која учи виолину, да када оставља на свом прозору мрве за Џанија, то учини на страницама неке своје старе нотне свеске. Можда ће Џани успети да научи ноте и тада ће први пут, од како постоје врапци и канаринци, један врабац певати као канаринац.