Прича за 15. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ

Ноћ се зачудила што није затекла брата да јој преда дужност, али је приметила да је опрао судове и обрисао прашину са полица и ормана.

Поправља се, изгледа да моје критике помажу! – рекла је Ноћ, погледала у небо и зачудила се што се месец још није појавио. Укључила је улична светла и послала поруку свом сараднику на небу да му не пада на памет да игра жмурке пошто помрачење још није планирано. Обећала му је и лептир машну за рођендан, а ако скупља старе вредне предмете нека заједно са децом чује исповест једног разочараног дечјег пријатеља
 

 ОСТАРЕЛИ САТ

 Stari sat

Зовем се сат. Немам презиме, али имам пуно браће и сестара. Лешкарим на орману и имам важан задатак да сваког јутра пробудим једну успавану принцезу. Ако мислите да је то лако, варате се! Тако ми све три моје казаљке, та дужност је врло, врло тешка.

Пошто сам сат, а позната пословица каже: “Тачан као сат”, онда морам да се трудим да не касним и да заиста показујем тачно време.

Међутим, све је узалуд. Није ми тешко то што радим нон-стоп, без одмора, али ево, увек када моја принцеза иде пре подне у школу, губим живце, нервирам се, тресем се од муке, звоним, урличем, скачем по орману као кенгур… и ништа. Принцеза обично блажено спава, без обзира што цео стан одјекује од моје звоњаве.

Покушавао сам лепо, звонио сам тихо, певушио сам јој на уво, онда сам имитирао оперске певаче, урлао сам, викао, цео комшилук је захваљујући мени знао колико је сати, али узалуд…

Био сам све очајнији. Намерно сам успоравао казаљке, говорећи себи да ћу после надокнадити изгубљено време, знојио сам се од муке, плакао од беса, али без резултата. У зло доба када би потпуно малаксао, када би се већ предао злехудој судбини, успавана принцеза би се пробудила и кад би сањивим очима видела колико је сати, усплахирено би рекла: “Овај сат опет није звонио! Закаснићу!”.

Каква је то била увреда? Тешка, неопростива… Зар да се мени каже да нисам звонио? Зар да без кривице будем крив?

Пре неки дан доживео сам нови ударац. Крај принцезиног узглавља, на сточићу, шепурио се један од моје браће, нови сат.

Мене од тог тренутка више не навијају да будим принцезу. Ја сам сада један обични остарели тужни сат који ће убрзо заборавити и да звони.

Check Also

Vrabac

Прича за 13. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ Небески трамвај је на време довезао Ноћ на њено радно место и …