Српски кривак Мисли српски делај светски
ЖИЧА
Огроман је значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа. Монастир Жича, храм Вознесенија Христова, сазидао га је првовјенчани краљ српски Стефан, син првога Немање од 1190. до 1124. Овај манастир лежи на прекрасном узвишеном месту, са северне стране на подножију планине Великог стола. Приповеда се да се је у манастиру Жичи седам краљева српских за краљевство венчало.
О централној функцији Жиче у српској аутокефалној архиепископији и краљевини налазе се у жичким повељама добро познате одредбе. Никејски цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло имали су не један разлог да изађу у сусрет Савиној жељи да српска црква буде независна, а Сава посвећен за архиепископа. Учвршћивали су на тај начин православље у Србији, чији се владар дао крунисати круном добијеном од папе из Рима; стицали су потпору у противстављању експанзији Латина и латинске цркве; налазили су савезника у борби са епирском државом и охридском архиепископијом за првенство и за наслеђе византијског царства. С друге пак стране, Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан упутио је, маја 1220. писмо у коме је оспоравао легалност Савиног посвећења за архиепископа и независности српске цркве.
Међу првим пословима које је архиепископ Сава имао да уради по повратку из Никеје било је довршење Жиче. Почетком 1220, у исто време кад се предузимало живописање Спасове цркве, краљ Стефан је упутио, несумњиво у споразуму са архиепископом Савом, папи Хонорију III писмо, чији се латински превод са српског оригинала сачувао. Стефан у томе писму уверава Хонорија о својој верности и шаљући му свог изасланика епископа Методија, моли за своју круну и земљу папин благослов. Садржину тога писма , у суштини потврђује Доментијан, по коме је Сава послао свога ученика епископа Методија у Рим с молбом папи да пошље “благословену круну“ којом ће он “да крунише свог брата на краљевство“. Папа Хонорије III, по Доментијану, одазвао се Савиној молби и послао круну. Тада Сава позове “благоверног брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију Жичу“, и ту, за време литургије, у присуству властеле и свештенства крунише брата и помаже га “да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ“. Рекло би се да је врхунска дипломатија одрадила посао и на Истоку и на Западу, али да смо изгледа у том процепу остали и до дана данашњег! Може бити да смо и данас духовно на истоку, а материјално/државно на Западу.
Жички Спасов дом је једнобродна грађевина, као и старије рашке цркве, по угледу на које је добила главни део храма подељен на три травеја , од којих је источни у саставу олтарског простора, а над средњим је изграђена купола. Садашње крајње западно одељење било је одвојено зидом за припрату све до краја XIII века, када је зид уклоњен и припрата спојена са наосом у јединствени простор. На западној страни доцније је дозидана пространа спољна припрата са кулом. Текст оснивачке повеље Спасовој цркви у Жичи, исписан на улазу у кулу, започиње навођењем дарова које краљ Стефан Првовенчани са сином Радославом прилаже храму. Уз оне уобичајене – иконе и књиге, драгоцене сасуде, завесе и покрове – ту су на првом месту побројане реликвије: “свете честице часног и животворећег крста Господњега и светих страсти Христових и од ризе и појаса Пресвете Богородице и од деснице светога пророка Претече Крститеља Јована, који положи на теме Господње крстећи га, и од главе Претечине и од моштију свих светих апостола, пророка, мученика и преподобних светитеља…“. Овакав дар, по броју и одбиру реликвија, јединствен је у традицији српског владарског задужбинарства. Ако се уз то има у виду да је приложен храму коме је додељена улога архиепископије и крунидбене цркве, јасно излази да је у питању програмски чин – један у низу подухвата Саве Немањића, остварених у годинама преломним за установљење српске државе и цркве.
Жички програм реликвија, заснован на сувереном познавању њиховог теолошког смисла као и репрезентативних могућности, Сава је заокружио када је у Дом Спасов пренео мошти свога брата, првовенчаног краља. Стефан Првовенчани није сахрањен у Жичи јер је било важно да у њу буде свечано донет као објављен светитељ, након прописно спроведених elevatio и translatio моштију. Најзад, кад су донете у Спасову цркву, мошти Стефана Првовенчаног постале су једна од жичких реликвија, и то национална, придружена најугледнијим општехришћанским. Био је то један од Савиних потеза највећег могућег домета. Њиме су Срби постављени у координате свете историје и одређени као “савршен“, односно историјски народ.
СТУДЕНИЦА
„Наш свети манастир овај, као пусто место беше ловишта зверова. Дошавши, пак, у лов, господину нашем и самодршцу, царствујућем све Српске земље, Стефану Немањи, изволи се њему у пустом овом месту да сагради манастир овај, на покој и на умножење монашког чина“
„Свети Сава, Студенички типик, Манастир Студеница 2018, стр. 29″
Овим речима Сава Немањић у Житију Светог Симеона Студеничког типика (1208) описује околности у којима је Стефан Немања током лова, ступивши на тада пусто планинско место изузетне лепоте, одлучио да сагради своју задужбину, која датира из 1186. године. Манастир Студеница сврстава се међу најлепше српске светиње и најзначајније манастире хришћанске васељене уопште, не само због префињене архитектуре рашког стила, већ и због предивне околне природе. Други Немањин син, Стефан, у Житију Светог Симеона чије је писање завршио свакако до 1216. године, описује Немањину радост док је гледао подизање своје задужбине: „А кад гледаше подизање храма Пресвете Богородице, овај мој господин свети, верујте ми, о господо и браћо, да сам видео како се његов ум диже у висину као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и у висину узлетео да дође до онога бесмртнога и светога источника и да види хлад божанственога града Вишњег Јерусалима, чији, уистину, постаде грађанин“.
„Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Београд 1988, стр. 75″
Наследници на трону Стефана Немање, генерацијама кроз векове, показали су се као истакнути задужбинари Студенице, било материјалном потпором, било изградњом нових ктиторија сакралне или профане намене. Краљ Радослав, унук Стефана Немање, подигао је око 1235. године монументалну спољашњу припрату испред Богородичиног храма. Српски краљ Милутин саградио је 1314. године малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани, ангажујући најбоље византијске уметнике. На основу бакрореза израђеног 1733. године у Бечу по поруџбини патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, зна се да се некада у самом комплексу Манастира налазило чак 14 цркава, од којих су данас потпуно сачуване три, које су и богослужбено активне.
С друге пак стране, постепено потпадање српских земаља под османску власт током 14. века и потпуни губитак самосталности у другој половини 15. века, довело је православну Пећку патријаршију у веома тешко стање, а њену самосталност у неизвесност. Доласком патријарха Макарија Соколовића на упражњени трон патријарха српског у Пећи 1557. године, наступа по српски народ спасоносна обнова Пећке патријаршије, чиме су створени услови за оживљавање црквеног и духовног живота, па је и Студеница 1568. године старањем игумана Симеона и студеничког братства, доживела значајну обнову. Манастир је током дугог раздобља турске власти делио судбину народа и Цркве. Турци су најпре претопили оловну кровну конструкцију у муницију. Потом је Студеница опљачканa након великог аустријско-турског рата (1683-1699) после повлачења аустријске војске. Спаљена је од стране Турака 1790. године. Највећа страдања претрпела је за време Првог српског устанка. После више од две деценије боравка ван Студенице, мошти Преподобног Симона – краља Стефана Првовенчаног враћене су 1839. године у овај манастир. Осим његових мошти, у Студенци се налазе и мошти Светог Симеона Мироточивог и његове супруге, свете Ане, мајке Вукана, Стефана и Растка, који као Свети Сава написа: „Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим Жупаном Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах … а осликан би трудом великог жупана Стефана и великог кнеза Вукана године 6717. (1209. година), и мене, који сам ту радио, помените Саву грешнога. “Од 1986. године, поводом 800 година постојања, Манастир Студеница је под заштитом UNESCO-a.
По старом монашком предању сачуваном у Манастиру Студеници, мермерни орао из 12. века исклесан на надвратнику улаза у главну студеничку цркву представља Стефана Немању који се и у житијној књижевности изједначава са небопарним орлом који српски народ и државу из метежа овога света узводи све ка вечном пристаништу – Царству Христовом.
Познати „Студенички Крст“ налази се изнад северног улаза Немањине Богородичине цркве. Овај крст је постао препознатљиви знак српског средњовековног градитељства, културе и доба Стефана Немање. Он представља спој ранохришћанске симболике сидра, тј. спасења и сигурности у Царству Божијем, и симболике раста и напредка која се види у биљно декорисаним завршецима крста.
Студеничко Распеће једно је од најлепших дела византијске уметности 13. века. Ова упечатљива фреска непознатог аутора изузетног талента приказ је најтужнијег догађаја хришћанске историје, тренутка Христове смрти на крсту коју оплакују анђели у присуству његове мајке, Пресвете Богородице, неколико жена и најомиљенијег ученика Светог Јована Богослова, крај кога је војник Лонгин. Тамноплава позадина на којој сијају златом сликане звезде асоцира на мрак који је у тренутку Христове смрти прекрио читаву земљу. Ова композиција својом монументалношћу наговештава тријумф Христове искупитељне жртве и радост долазећег Васкрсења. У непосредној близини Распећа, изнад гробнице оснивача Студенице, насликана је Пресвета Богородица која пред Христом Праведним Судијом заступа Светог Симеона Немању са својом задужбином у рукама.
У студеничкој улазној кули на истоку, око 1210. године били су насликани и портрети Немањиних синова, великог жупана Стефана Првовенчаног и великог кнеза Вукана, најстарији у српској уметности.
СОПОЋАНИ
Манастир Сопоћани се налази недалеко од Новог Пазара, 16 км западно уз ток реке Рашке, по којој се и српска држава у средњем веку називала Рашком. Међу високим и неродним брдима, озбиљних и мрких облика, с претећим каменим литицама, недалеко од своје престонице Раса, подигао је краљ Урош I (1243-1276) храм Свете Тројице, над самим извором реке Рашке. Назив Сопоћани манастир је добио по старословенској речи сопот, што значи извор.
Манастир Сопоћани је саграђен, вероватно, у седмој деценији XIII века док је на архиепископској столици седео брат краља Уроша – архиепископ Сава II и представља круну духовног и културног прегалаштва тог доба. Замишљен да буде краљева гробна црква, храм је још током изграње уобличен и као породична и као гробница људи најоданијих краљу Урош I, трећем сину Стефана Првовенчаног који је био вешт и способан владар. Мудром политиком учврстио је границе своје земље, сукобљавајући се са суседима или склапајући са њима савезе. Ојачао је моћ владара, развио црквену организацију и учврстио култ Немање и Саве, родоначелника династије и оснивача самосталне цркве. За време његове владе, по доласку немачких рудара “Саса” у Србију, отворени су рудници сребра, бакра и олова и унапређена је производња метала. То је повећало трговински промет са Италијом, посредством приморских градова и државу економски оснажило. Овакве околности створиле су изузетно повољне услове за развој уметности.
Према Урошевој жељи, хиландарски јеромонах Доментијан написао је житија Светог Симеона и Светог Саве, дела која припадају највећим остварењима српске средњевековне књижевности. Светог краља су у племенитим настојањима следили људи око њега: Свети архиепископ Арсеније је подигао цркву Светих Апостола у Пећи и украсио је изузетним фрескама, краљев рођак Стефан Вукановић саградио је лепу цркву манастира Мораче и опремио је још лепшим зидним фрескама, а супруга Света краљица Јелена (Анжујска) започела је цркву Благовештења у манастиру Градцу, грађевину складних размера у споју рашких и готичких облика, а легенда о долини јоргована је и данас присутна.
Храм манастира Сопоћани посвећен је Светој Тројици и изграђен у духу раније српске архитектуре – својом основом и простором скоро дословно понавља Жичу, али је и надмашује величином и висином. Сопоћанска црква, зидана правилним слагањем квадара од сиге, има изглед тробродне романичке базилике, с масивном куполом над средишњим делом наоса и високим звоником на западној страни. Грађевина је строгих облика, упечатљивих обриса и простране, добро осветљене унутрашњости. Једноставност и складност у обликовању архитектонских маса, битна за споменике рашке школе XIII века, с наглашеним изразом хоризонталног мировања у простору, веома је доследно спроведена у конструкцији целог здања. Необичан склоп унутрашњег разуђеног простора сопоћанске архитектуре смело и вично је засведен под три крова, од којих је средишњи знатно узвишенији, јер покрива главни брод цркве. Висока купола налази се на уском, коцкастом постољу.
Други велики ктитор манастира Сопоћани је био Цар Стефан Душан, док је још био краљ (1331-1346). Уз првобитни сопоћански храм, у годинама око 1340, вероватно са тадашњим архиепископом Јоаникијем II (потоњим првим српским патријархом), саградио је на западној страни цркве отворену припрату, са високим звоником испред ње, која је пре 1346. године украшена фрескама прожетим новим схватањима. Преостале избледеле фреске на њему сачувале су портрете краља Душана, његове жене краљице Јелене и њиховог сина, младог краља Уроша.
Српска архитектура у доба раних Немањића, у XIII веку, израсла је под снажним утицајем архитектуре романике, неговане на обалама Јадранског мора. Фреско-сликарство које је украшавало унутрашње зидне површине ових здања, иако у суштини византинско, православно, такође је било под утицајем уметничког духа са Запада. Лепи Бог из Амиена – Христос у камену, са портала амиенске катедрале у Француској из прве половине XIII века, има исте “очи душевне и срдачне” које има и сопоћански Христос, а о којима је са заносом о божанској светлости причао Доментијан. Суштаствени израз једноставних и монументалних зидних маса, са широким отворима, с изгледом фасада на моћним мермерним здањима, у српској архитектури XIII столећа, недељив је од епске, џиновске снаге са исликаних грандиозних композиција и људских фигура на њој.
Сопоћанско поколење, учено и прегалачко, на челу са учитељем Доментијаном, већ је било упознато с новим уметничким духом и одушевљено античком културом. Било је то доба када је отпочињала ренесанса, њен хуманистички покрет, у којем ће се однеговати она силна и необуздана снага љубави за човека, и неуништива вера у његове “очи, душевне и срдачне”.
Стваралачка аскеза средњевековних зографа-монаха, надахнута дубоким религиозним осећањем, одликовала се изразитом савесношћу и доследношћу. Сопоћански зограф је свакако своје дело најсавесније сликао. Било да је фреска у простору који није довољно сагледив, или на највиднијем и најистакнутијем месту, његова ју је рука с највећом пажњом и преданошћу обликовала. Радио је тако јер је био дубоко уверен да га посматра сам Бог.
Изузетно лепо и узвишено фреско-сликарство, које је прославило манастир Сопоћане, налази се на свим унутрашњим зидним површинама централног брода храма, тј. у олтару, наосу и припрати, док је у осталим деловима неједнаког квалитета и знатно заостаје за живописом по коме се Сопоћани тако уочљиво распознају у свеукупном сачуваном византијском сликарству.
Грандиозна композиција Богородичиног Успења, на западном зиду главног дела храма, површине преко 30 м2, замишљена је као величанствена сцена Богородичине смрти. Крај одра Христове мајке, смештеног у средини композиције, стоје Христос, анђели, апостоли и архијереји, као снажни и лепи, тужни јунаци, погнутих глава, у суздржаном болу. Њихове фигуре, дате у широком, епском, снажном и монументалном току линија, што подсећају на статуе умних старогрчких филозофа са најлепших античких дела, као да наговештавају поезију Дантеа и сликарство Ђота, весника ренесансе.
Све фреске у главном делу храма манастира Сопоћани надахнуте су савршеном хармонијом цртежа и колорита. Оне можда најбоље потврђују како је истинском генију довољно само мало боја, па да најпотресније саопшти неизмерно богатство својих осећања и својих имагинација. Окер, светлозелено, виолет, мало азура (кажу да је азур био скупљи од злата), у наизменичном току, слива се и прелива у свим могућим тоновима, од најтамнијег до најсветлијег, преко мноштва фигура дивовског раста, на светковини у најсадржајнијој тишини.
ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ
Манастир Ђурђеви Ступови у Старом Расу, један од најстаријих манастира у некадашњем престоном подручју средњевековне Србије, који је подигао Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана, својом силуетом доминира долинама Рашке и Дежеве. Налази се око 4 км северозападно од Новог Пазара. Силуета једне импозантне куполе посађене на моћно постоље стубаца, лукова и зидова изгледа величанствено – види се са десетине километара даљине. Манастир је подигнут на самом врху истакнутог узвишења, а особена архитектура цркве Светог Ђорђа са две куле звоника – стлпа – одредила је каснији назив и цркви и манастиру – Ђурђеви Ступови. У току династичких борби за врховну власт у Србији, Стефан Немања је био заточен од стране своје браће у једној пећини у Расу. Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана Првовенчаног, Немања се тада заветовао да ће изградити храм и посветити га Светом Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Пошто је преузео власт (1166. године), Немања је отпочео градњу манастира.
Манастир Ђурђеви Ступови изграђен је на крунским поседима династије Немањића и располагао је знатним властелинством. Место подизања цркве и манастира пажљиво је бирано. Ђурђеви Ступови сазидани су одмах изнад Петрове цркве на врху брда, на надморској висини од 742 метра, са кога се пружа изванредан поглед на масиве Голије и Рогозне, а у даљини према Ибру на масив Копаоника. Са једне стране је долина Рашке, а са друге Дежева – вероватно место рођења Растка Немањића. Црква је била видљива са свих страна и из далека, као светионик Рашке жупе. Гледано из саме жупе, стицао се импресиван и нестваран утисак – као да је храм на небу. Данас је заклоњен боровима које је засадила људска рука.
Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски натпис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића. Током XIII века, манастир који је тада спадао у “краљевске манастире”, имао је запажену улогу у животу земље. У Студеничком типику, игуман Ђурђевих Ступова помиње се на првом месту међу шесторицом игумана који су учествовали у избору студеничког игумана.Иако је Стефан Немања још као обласни владар градио цркве и манастире, манастир Светог Ђорђа у Расу представља прекретницу у владарској идеологији Немањића. На изузетном положају, недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, овај манастир заснива хришћанску мисао о српској државности – мисао о потпуном складу вере и државе коју је уградио Стефан Немања у темељне вредности српског друштва. Под његовим сводовима стицао је и млади Растко Немањић своја прва духовна искуства.
Краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу, био је други ктитор манастира Ђурђеви Ступови. За време своје владавине, а затим до краја живота, он се старао о унапређењу манастирске заједнице, доградио је манастирску цркву и осликао њену припрату, судећи по остацима фресака. Улазну кулу манастирског комплекса, која се налази на двадесетак метара западно од цркве, претворио је у капелу и наменио јој функцију гробне цркве. После несрећног пада с коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежеви (1282.), под окриљем манастира Светог Ђорђа, обављена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Светог Ђорђа, у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије.
Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора – сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и најзад, сабора у Дежеви. Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Светим Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитиј жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из “сремске земље” у којој је живео, пренет у манастир Светог Ђорђа и ту сахрањен (1316.). Његова гробница је опљачкана у XVIII веку када је страдао и сам манастир.
Ђурђеви Ступови као споменик културе од изузетног значаја уписан је у листу Светске културне баштине 1979. године, у оквиру просторне целине под називом Стари Рас са Сопоћанима.