Прича за 37. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

– Здраво бата Дане, довикнула је Ноћ своме брату док је седала на радно место.

Дан је сав био опседнут телевизором са великим екраном и управо је гледао крај неке серије, када је приметио да му је стигла сестра.

– Здраво, моја лепа секо! Коме треба да захвалим што си стигла на време?

– Па, мени ваљда! Али, не буди заједљив, мада кад се сетим нашег детињства, увек смо се прегањали. О томе је један песник написао лесму, коју ће Ти Твоја сестра сада одрецитовати:

	Шта сестре браћи у животу значе, сестра често с братом, кад га грде, плаче.		Волели су обоје слатким да се госте, али једно другоме и да напакосте!
	Кад их нешто боли, када сузе роне, прво се на сестре сва браћа ослоне.		Зато се и чуо и свако га зна, одговор који гласи: „Он или она је, нисам, нисам ја”
	Док су расли вођен је прави мали рат. Ко ли га је водио? Па, сестра и брат!		Кад их савест боцне, обично се кају, зато једно другом и све опраштају!

– Пошто нисам ја крив што често касниш, песма Ти је добро оправдање. Али, сутра ујутру ћу ја да закасним, па ћемо тако изравнати рачуне. Остај ми здраво!

Ноћ се само насмешила, села у специјалну фотељу за причање прича и прво деци објаснила да није била у Чудној шуми и да не зна како се одвија експедиција, али је за њих припремила причу која се зове

БЕГУНАЦ

 

Побегло зрно грашка из корпе на балкону, скочило чак са другог спрата и кренуло у свет. Прво се обрело у дворишту, где су се деца играла кликерима.

– Види што је леп овај мали зелени кликер. Мој је, ја сам га први пронашао, узвикнуо је један дечак.

Грашак се само насмешио и сачекао прву прилику да побегне. Када је прелазио улицу хладне грашке зноја облиле су грашково чело.

– Умало да настрадам. Зар ови аутомобили и камиони не поштују пешачке прелазе?

Узалуд је зрно грашка тражило неки парк, башту, бар мало парченце земље. Свуда около био је бетон и само бетон.

Путовао је тако грашак дан и ноћ. Пут је заиста био пун опасности. И најзад, једнога дана, грашак је стигао тамо где је кренуо. Пред њим је била земља ружа: црвених, жутих, белих, наранџастих, виолет…

– Ово је прави рај за мене. Постаћу и ја неко и нешто. Сви ће се отимати о моје цветове. Уместо да ме кувају у шерпи, да ме леде у замрзивачу, бићу у вази на најважнијем месту.

Грашак је вешто пронашао празно место између ружа, ускочио у једну рупу у земљи и као сва зрна грашка која посаде, заспао и почео да сања како је постао ружа.

Једнога дана, између ружа стидљиво се појавила зелена стабљика са малим листићима. Када је порасла, промолили су се и мали бели цветићи. Узалуд је грашак чекао да неко дође и убере његове цветове. Иако је молио беле, жуте, црвене, наранџасте, љубичасте и остале руже да га поведу до неке вазе, оне су му се само подругљиво смејале.

– Други пут нећу да будем ружа, бићу лала и то из ината, рекао је тужно грашак и пустио да му цветови увену и да се уместо њих појаве махуне пуне малих зрнаца грашка.

А онда се све поновило. Грашак је обран, очишћен, а једно зрнце је побегло, откотрљало се и кренуло да тражи земљу лала.

И ето, од како је света и века, дешава се увек исто. Грашак и даље не воли да буде грашак и сања да једнога дана ипак постане цвет чије ће место бити у вази.