Српски кривак Мисли српски делај светски
ДАН И НОЋ
– Дане, Дане, где си? Хајде, не играј жмурке са својом сестром… изгледа да је стварно збрисао… него да погледам на сат… па то сам ја закаснила, морам да му се извиним сутра ујутру… изговорила је у даху Ноћ, кад је улетела у дневну собу, у којој иначе дежура њен брат Дан.
Јасно је као дан, не као њен брат, него као обичан, најобичнији дан, да Ноћ не може да користи дневну собу и да је природно да је соба за спавање њена. У углу собе чамила је стара фотеља, у којој се Ноћ љуљушкала док је успављивала малишане својим причама. Ту и тамо би погледала кроз телескоп да провери да ли су све звезде на броју и да ли светле према њеној наредби, а онда би прво прочитала новине, затим преко сателитских видео камерица проверила да ли су деца кренула на спавање и онда изабрала чиме ће их успавати. Док се одлучивала за причу из неке од књига, или за неку од њених догодовштина која јој се десила у току дана, поглед јој је пао на црно дугме на њеној, као тамна ноћ црној хаљини. На дугмету се пресијавао мали златни паук.
– Ово је немогуће, рекла је Ноћ. Ово је невероватно, па ја сам пре неку ноћ чула да један дечак умало није награјисао због једног таквог дугмета. Него, хајде да га и ја сада испробам, да видим шта ће се десити.
Ноћ је узалуд трљала дугме, баш је смислила и лепу жељу, али се ништа није догађало. Била је веома разочарана, јер је била убеђена да је свако црно дугме са златним пауком
ЧАРОБНО ДУГМЕ
У једној земљи, далеко одавде, живео је дечак кога су сви звали Радозналко. Он је волео да свуда завуче свој мали прћасти носић, да све види, да све проба… Тако је једног дана отишао на таван бакине старе куће и док је претурао по прашњавим књигама, чуо је како га неко зове: “Радозналко! Радозналко!”
Дечак, кога су сви тако звали, окренуо се, погледао лево, десно, горе, доле и у једном углу угледао паука, како усред своје мреже, удобно заваљен, односно уплетен у њене нити, покушава да га зове. Дечак му приђе ближе са намером да растури мрежу и убије паука, кад му овај рече:
– Не руши ми кућу, Радозналко. Зар не видиш колико хиљада метара најтањег конца сам морао да уплетем у ову мрежу. Поштеди ми живот и ја ћу Ти поклонити пауково чаробно дугме.
Радозналко пристаде, узе сјајно црно дугме на коме је био насликан мали златни паук и таман је хтео да одјури да се похвали другарима, када га његов нови познаник заустави:
– Чувај ово дугме, јер помоћу њега, кад га протрљаш, можеш да постанеш јунак из бајки, цртаног филма или књиге. И кад Ти досади да будеш краљ, или цар, или, можда Аладин… довољно је да погладиш златног паука и постаћеш поново Радозналко.
Наш другар није чекао да му се два пута објасни какве тајне крије сјајно црно дугме са насликаним малим златним пауком. Хтео је да што пре провери да ли је дугме заиста чаробно. Брзо је отишао у своју собу, протрљао дугме и рекао гласно: “Желим да будем Тарзан, краљ џунгле!”
Још није ни изговорио целу реченицу, а већ се нашао у мрачној, тамној џунгли. Покушавао је да се сети како се Тарзан користи лијанама, хтео је да урликне као његов филмски јунак, али му се чинило да има кнедлу у грлу, а онда је чуо како се неко или нешто шуња иза његових леђа. Окренуо се, чинило му се да сања, јер се пред њим појавио прави правцати лав. Чекао је да у њему проради тај неустрашиви, вешти и снажни Тарзан, да крене на лава, да га снагом својих мишица баци на земљу, да лав после тога подвије реп и призна да је Радозналко краљ џунгле… Лав се спремао на скок. Радозналко је хтео да зове маму упомоћ, али се сетио да је он сада Тарзан и пошто су му се дланови знојили од страха, отворио је леву шаку и угледао дугме на коме се пресијавао мали златни паук. Сетио се да је довољно да протрља дугме, односно златног паука, па да поново буде Радозналко.
Лав је већ био у скоку, када је прстима десне руке почео да притиска златног паука на црном дугмету… Зажмурио је очекујући да га краљ џунгле растргне, хтео је да му довикне да није крив… а онда се десило нешто необично. Отворио је очи и видео себе у огледалу у својој соби. Био је ознојен, срце му је лупало као да је хтело да искочи… Већ је помислио да је све био страшан сан, када је приметио да у једној шаци држи црно дугме, док му друга шака стеже остатке лијане. Недостајао је само златни паук.
