Проф. др Драган Раденовић

Председник Културног клуба

Члан Управног одбора

Биографски подаци

Драган Раденовић је рођен у Сарајеву, 1951. године. Одрастао је у Супетру на Брачу и Шибенику, где се први пут сусрео са скулптурама, играјући се око ископина римских некропола и на тргу испред Шибенске катедрале. Искуство мудрости и визуелног комуницирања стекао је поред фресака Пећке патријаршије, Дечанског манастира, Богородице Љевишке, Архангела…, проводећи ту школске распусте. Пореклом Србин са Косова и Метохије, икавицу је заменио за београдски жаргон у средњој техничкој школи у Београду и Земуну. Драган Раденовић је дипломирани правник. Високо ликовно образовање стекао је на Факултету примењених уметности. Магистар је уметности (Светска образовна организација, Њујорк, САД), доктор наука о уметности (Филозофски факултет Државног универзитета у Москви) а комисија Универзитета уметности у Београду нострификовала је докторску дисертацију. Почасни је доктор наука Академије за очување интелектуалних способности човека (Москва, Русија). Студентима предаје основну вајарску дисциплину – моделовање и теорију језика визуелне комуникације, за шта је рутину стекао на познатим светским универзитетима у Америци и Русији.

Скулптуре Драгана Раденовића налазе се у просторима архитектуре и урбанизма, отвореним природним просторима, значајним светским музејима и приватним колекцијама. Излагао је на више десетина самосталних изложби и на неколико стотина колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је награда за уметничка остварења и допринос развоју теорије уметности. Члан је многих интернационалних уметничких и научних организација и учесник у значајним пројектима. Од јуна 2007. године почасни је члан Руске академије уметности, коју је 1757. године основала императорка Катарина Велика. Од маја 2010. године члан је Академије лепих уметности Француске.

Атеље и парк скулптура вајара Раденовића налази се на Циганском Брду изнад Гроцке, поред Београда.

Осамдесетих година прошлог века, радио је у атељеу Душана Џамоње и атељеу Хенрија Мура, где је повећавао скулптуре ових уметника од размере скице до природне величине и припремао их за ливење у трајним материјалима.

Драган Раденовић је био секретар Одсека за логистику и системе у Центру за мултидисциплинарне студије Београдског универзитета 1979. године. Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 1980. године и члан и оснивач YUSTAT-а. Такође је члан скулпторског сталешког удружења вајара САД-а, „Скулпторског гилда“ и Међународне асоцијације ликовних уметника при ОУН.

По мишљењу утицајних теоретичара и критичара уметности Клода Бонара, нобеловца Виларда Вен Ормана Квајна, Татјане Самарине и других, дело др Драгана Раденовића постало је баштина савремене ликовне уметности. Јован Деспотовић, историчар уметности из Београда, закључује да је вајар Раденовић један од оних стваралаца који раде изван доминантних стилских праваца и који на тај начин доприноси стварању целине уметничке слике времена и употпуњује стварни естетски феномен епохе. На тај начин он утиче да се повећа општи ниво популарности уметничке делатности моделујући аутентичним језиком, који је паралелан изражавању водећег стила времена. Историја савремене скулптуре појавом Раденовића стекла је битан коректив смисла и вредности општег уметничког стваралаштва. За Драгана Раденовића може се са пуним оправдањем навести, онако како је то теоријски и историчарско- уметнички истицао Херберт Рид, да представља модерног уметника који је по природи и по судбини увек индивидуалиста а који налази најдубље корене у делима Онора Домијеа, Огиста Родена, Едуарда Роса, Антоана Бурдела и других.

“Господин Раденовић је нови феномен у свету скулптуре; он се изражава у класичним скулпторским материјалима, моделујући негативне форме уобичајених мотива, често у низу издвојених сегмената, који чине један уметнички објекат. Појединац има неодољиву жељу да додирне или да уђе у негативни простор“ (Клод Бонар, уметнички критичар, Пари Мач)

“Током 1986. године Драган Раденовић је био помоћник у атељеу Хенрија Мура и са тим искуством усавршио је уметнички приступ, који стимулише креирање скулптуре као интегралног дела природног амбијента.“ (Натан Силберберг, Њујорк)

“Ово је веома значајан дан у историји Руске академије ликовних уметности, која наставља светле традиције прослављене императорске Академије. Пријем заслужних мајстора у породицу чланова Академије је догађај од прворазредног значаја за наш заједнички дом. Плејади великих уметника, чланова наше Академије, приступио је скулптор Драган Раденовић, кога са колегијалним поносом сврставам међу стубове ликовних уметности нашег времена.“ (део говора Зураба Константиновича Церетелија, председника Руске академије ликовних уметности, поводом пријема Драгана Раденовића за члана Руске академије ликовних уметности)

“Раденовићева скулптура *Распећа* снажно комуницира са нама. Утисак је да је неко управо сишао са крста, неко ко је толико дуго тамо стајао, притиснут нечим тешким и великим, да су се на крсту створила јасна удубљења у форми вечног трага распињања. То није траг само Бога, већ траг свих нас. А како је Христ у човеку, у нама, онда је логично да је распеће удубљено, јер смо ми транспоновани у Бога онолико колико и он у нас. И зато удубљење не значи да је Бог отишао од нас, већ ми од њега. Једном речју – генијално решење.” (Проф. Драган Симеуновић, Београд)

“Извесни модуси Раденовићевог изражавања представљају ослушкивање духа Европе и почивају на синтетичком споју унутрашње слободе и одговорности. Методолошко интересовање за предметни свет и егзистенцијалну баченост савременог човека карактеришу вајареву намеру да примаоца учини саучесником, који самостално даје смисао перципираном делу.” (Проф. Мирко Јутрешек, Љубљана, Академија наука и уметности Републике Словеније)

“Скулптуром *Мундијалист* уметник иницира продор рефлексивне етичке свести о далекосежним последицама глобализма. Он из даљине гледа управо оног посматрача који дезоријентисано путује кроз време не би ли стигао у имагинарни простор у коме обитава интимни свет немира, сукоба, противуречности, егзистенцијалне патње али и радости.” (Теоретичар уметности Биљана Шијаковић)

“Раденовићев *Тесла* добија своју коначну метафизичку компоненту у овој бурделовски урaђеној композицији где површинска фактура омогућује непосредни доживљај овог брилијантног уметничког остварења.“ (Академик Никола Милошевић, Београд)

“Антропоморфна представа Бога Рема из славенске митологије представља свеобухватну апорију Раденовићеве скривене тајне у једном урбсу мистикусу, који он носи својим стваралачким умом, не само на подручју естетске мимезе.” (Академик Радмило Петровић, Београд)

Нека од значајних дела Раденовића:

• Скулптура портрет глумца Кирка Дагласа, поклон ФЕСТ-а породици Даглас, 1979. година
• Скулптура портрет професора Роберта Луиса на Одсеку за психологију Универзитета у Ланкастеру, Енглеска, 1979. година
• Скулптура портрет писца Алберта Моравије у Удружењу књижевника Италије, Рим, 1980. година
• Споменик Првом партизанском одреду, на месту где је 15. маја потписана капитулација Немачке у Југославији – скулптура “Пламен”, Кикинда, 1981. година, висина: 17 метара
• Скулптура “Негативни простор”, градски парк у Јоншепингу, Шведска, 1984. година
• Портрет принцезе од Монака Грејс Кели, дворац принца Ренијеа, Монако, 1985. година
• Полуфигура пијанисте Иве Погорелића, резиденција породице Погорелић, Загреб, 1985. година
• Биста Винстона Черчила, дворац породице Марлборо, Енглеска, 1986. година
• “Њихове столице” – скулптуре посвећене глумцима Зорану Радмиловићу, Слободану Алигрудићу и Цици Перовићу у Српској кафани у Београду, 1986. и 2009. година
• Полуфигура тенора Лучијана Паваротија, резиденција породице Петрарка, Њујорк, 1987. година
• Стаклени крст за Цркву Св. Тројице, Вустер, Масачусетс, 1988. година, висина: 1.5 метара
• Скулптура портрет вође студентског покрета шездесетих година Аби Хофмана, Фондација Аби Хофман, Њујорк, 1989. година.
• Скулптура “Жена мислилац”, седиште Националне организације жена, Њујорк, 1990. година, висина: 2 метара
• Скулптура портрет филозофа Виларда Вен Ормана Квајна, на Филозофском факултету Харвард универзитета, Кембриџ, Масачусетс 1990. година
• Скулптура портрет филозофа Виларда Вен Ормана Квајна, Национална галерија портрета САД-а, Смитсонијан институције, Вашингтон, 1991. година
• Скулптура портрет најстаријег маратонца на свету Џонија Келија, спортски центар Денис, Кејпкод, Масачусетс 1991. година
• Скулптура портрет Цара Николаја II, Јекатеринабург, Русија 1994. година
• Биста генерала Драгољуба Михајловића, Скупштина града Чикага, 1995. година
• Скулптура “Свети Ђорђе”, као симбол и награда Московског фестивала, Москва, 1997. година
• Портрет, торзо и цела фигура глумице Софије Лорен, Филмска академија Италије, Рим, 1998. година
• “Минотаурус и његова љубавница” – скулптура у кампусу Уједињених народа, 1999. година, висина: 2,2 метара
• Портрет академика Дејана Медаковића, САНУ Београд, 2000. година
• Скулптура “Обелиск човеку”, Братислава, Словачка 2000. година, висина 4 метара
• Скулптура “Рем”, простор испред компаније “Јукос“, 2001. година, висина: 3 метара
• Скулптура “Дискоболос”, испред компаније „Економоу“, Атина, 2002. година, висина: 2,5 метара
• Скулптура “Минотаурус философ”, Пиреј, Атина, 2003. година, висина: 2 метара
• Скулптура “Сликар”, Цеље, Словенија, 2004. година
• Портрет градоначелника Улма, Немачка, 2005. година
• Скулптура “Мундијалист”, Београд, 2006. година, висина: 1.5 метар
• Скулптуре римских императора, Виминацијум, 2007. година
• Портерт првог академика из Крагујевца Панте Срећковића, Спомен парк у Крагујевцу, 2008. година
• Скулптура “Морска дјева”, симбол марине, Апатин, 2009. година, висина: 8 метара
• Скулптура “Србије” („Синегдоха“), 2009. година, висина: 3 метара
• Скулптура “Око свевидеће”, скулптура је настајала од 1979- 2009 године
• Скулптура “Никола Тесла”, Апатин, 2010. година

Неке од значајнијих награда:

• Прва награда за рад под именом “Пламен”, Кикинда, 1981. година. Плакета “Ливнице Кикинда” и статус почасног грађанина града Кикинде
• Био је у најужем избору за награду СУБНОР-а Југославије “4. Јул”, 1982. година
• Једна од девет Првих награда на Унесковом конкурсу за фонтану у Копенхагену, 1983. година
• Прва награда за споменик учесницима у три рата “Врата славе” за Драпер парк у Милфорду, Масачусетс, САД, 1989. година
• Награда на конкурсу за споменик поводом 300 година руске флоте, Санкт Петерсбург, Русија, 1996. година
• Прва награда на конкурсу за Московски филмски фестивал за скулптуру “Свети Георгије убија аждаху”, Москва, Русија, 1997. година
• Награда за скулптуру на изложби “Уметност Западног Балкана”, Цеље, 2008. година
• Награда Фондације Тејлор за скулптуру на изложби “Уметност и капитал” у Националном салону лепих уметности Француске, Гран Пале, Париз, 2010. година.