Ранко Поповић

Почасни члан удружења “Српски Кривак”

Рођен 20. маја 1929. у драгачевском селу Тијању, од оца Димитрија и Мајке Росе. Отац му је био деловођа у општинама Тијање и Паковраће, а ратне 1942. године био је и председник Тијањске општине. Мајка Роса је била угледна домаћица и доживела је дубоку старост.

Ранко је завршио четвороразредну основну школу у Тијању 1940. године, а потом се уписао у Чачанску гимназију у којој га је затекао и Други светски рат. Нижу, четворогодишњу, гимназију завршио је 1944. године, у веома тешким условима. Због очеве смрти прекида школовање и враћа се село да би заједно са мајком и бабом обрађивао земљу. Као ванредни ученик, завршава Средњу економску школу у Чачку, 1971. године, а 1972. уписује Вишу економску школу у Пећи коју, због заузетости послом, није успео да заврши.

По завршетку ниже гимназије и повратка у село, Ранко је приступио Народно ослободилачком покрету (НОП). Почетком 1945. године, изабран је за секретара Уједињеног савеза Антифашистичке омладине Србије (УСАОС). У међувремену је примљен у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) у коме је био руководилац до половине 1948. године, када одлази на радну акцију изградње Новог Београда у којој је постао ударник.

После повратка са радне акције, 1949. године, одлази на одслужење редовног војног рока, у коме је завршио Школу резервних војних официра (ШРО) и добио чин потпоручника у резерви. По повратку из Југословенске народне армије (ЈНА) обављао је командне функције у јединицама територијалне одбране општине Лучани и напредујући дошао до чина капетана прве класе у резерви.

Године 1954. Ранко одлази на курс за књиговође и већ следеће године почиње да ради у Земљорадничкој задрузи у Тијању. За управника Задруге постављен је 1957. године. Након “утапања” Тијањске земљорадничке задруге у Гучку (1961) Ранко прелази у Пољопривредно предузеће “Напредак” из Гуче, у коме је био шеф рачуноводства до 1963. године. Спајањем Земљорадничке задруге Гуча и Пољопривредног предузећа “Напредак” формирана је нова Пољопривредна организација “Воћар-продукт” у којој је постављен за шефа финансијске оперативе. Ову дужност је обављао до 1970. године, а после тога обављао је послове интерног контролора и шефа рачуноводства. Године 1976. постављен је за финансијског директора Предузећа и тај посао је обављао све до одласка у пензију 1988. године. Паралелно са радом у друштвеном сектору, Ранко је успевао да се бави и свим пољопривредним пословима свом домаћинству.

Бројни послови га нису спречавали да се веома активно, и предано, посвећује различитим друштвено-политичке активностима, од којих су најважније:

• Одборник у Већу произвођача Општине Гуча,
• Одборник у Већу произвођача Општине Лучани
• Председник Савета за привреду Скупштине општине Лучани
• Делегат у Друштвено-политичком већу Скупштине општине Лучани
• Секретар Већа савеза синдиката Општине Лучани
• Делегат у СИЗ за путеве региона Краљево
• Потпредседник Скупштине СИЗ за путеве региона Краљево
• Потпредседник Извршног одбора СИЗ за путеве Општине Лучани
• Потпредседник Извршног одбора СИЗ за културу Општине Лучани
• Делегат у Већу месних заједница Скупштине општине Лучани
• Делегат у Већу месних заједница у Међуопштинској регионалној заједници Краљево

Па, ипак, највећу пажњу и енергију уложио је у своје родно село Тијање. Покретао је многе акције и у њима учествовао докле год их не би завршио. Неке од ових акција су: изградња и асфалтирање путева, успостављање аутобуског саобраћаја и повезивање села са Чачком, Гучом и Лучанима, изградња Дома културе, електрификација, увођење телефона, изградња канцеларије за друштвено-политичке организације, адаптација Дома културе, оснивање спортског друштва, изградња фудбалског игралишта итд.

Све ово (и још много тога) Ранко је аргументовано и документовано изложио у својој књизи: “Тијање после Другог светског рата”, у издању “Графике Јуреш” из Чачка, 1999. године.

Ако народ уме да каже: “Човек ради, а Бог гледа”, онда се слободно може рећи да је то недвосмислено примењено на живот и дело Ранка Поповића. Он је целога свога живота изгарао за: породицу, село, Драгачево, Државу, Партију… и то није остало непримећено. Добио је бројна друштвена признања, као што су:

• Признање ССРН општине Лучани (1967)
• Признање СОФК општине Лучани (1972)
• Општинско признање (1974 и 1986)
• Синдикално признање (1978)
• Орден заслуга за народ са сребрном звездом (1978)
• Плакета Народне одбране СРС (1980)
• Захвалница Месне заједнице Тијање (1981)
• Признање “Воћар коп унинона” из Београда (1985)
• Златна плакета за сарадњу “Воћара” из Гуче и “Воћар коп унинона” из Београда (1985)
• Плакета Месне заједнице Тијање (1987)

Далеке 1949. године, Ранко Поповић се оженио са супругом Олгом Јовашевић из Марковице, са којом и данас живи у складном браку. Има три ћерке, три зета и шесторо унучади (укупно 12 универзитетских диплома). Има једног праунука и две праунуке. Даће Бог, биће их још.

Као пензионер, Ранко Поповић и даље живи у свом Тијању. Чува овце, вози трактор, пече (и пијуцка) ракију, обрађује имање, сеје Кривак, окопава га, бере и комиша, меље брашно у Миловој воденици и грицка проју са старим кајмаком. Од њега смо добили семе Кривака за нашу њиву.

Ранко Поповић подржава прогрес и нове идеје, ако нису на штету његовом роду и његовом народу. Поштује локалне обичаје и традицију, па смо га због свега тога једногласно примили за почасног члана нашег Удружења.