Прича за 1. недељу 2014. године

ДАН И НОЋ

 

 

 

 

 

 

  

 

У једној зeмљи, далеко одавде, преко седам мора, осам планина и десетак, што плавкастих, што зеленкастих језера, живели су брат и сестра Дан и Ноћ. Ох, како је само била лепа Ноћ, кад је полазила да посети децу и да их одведе на спавање? У коси јој је био заденут месец у облику дијадеме, а на дугачкој црној хаљини пресијавало се милион звездица.

А како је само леп био Дан? Озарен, светао, насмејан. У руци, изнад главе, носио је сјајну лопту која је просипала злато по земљи, људима, деци… И Дан и Ноћ су стално били на путу. Састајали су се увек у одређено време. Дан се већ припремао за одлазак када је стизала Ноћ палећи звездице на својој хаљини и носећи деци разне лепе и ружне снове… Ујутру би сав задихан дотрчао Дан да пробуди оне који су намерно преспавали звоњаву будилника, да их одведе у школу, да са њима или учи, или се игра, понекад да их поподне уместо своје сестрице Ноћи успава, све док се она поново не појави. Тако су пролазиле године. Деца су ноћу сама бирала снове, говорила у сну, смешила или љутила, будила се … и поново тонула у оно што су сама изабрала.

Дању су ишла у школу, играла, трчала, скакала, понекад од умора заспала, понекад свађала, понекад плакала… Маме и тате постајали су баке и деке, а Ноћ и Дан су се неуморно смењивали, трудећи се да не закасне ни један једини минут.

– Сестрице, стигао сам! – рекао би Дан и угасио звездице на дугој хаљини Ноћи и месечеву дијадему у црној као угљен коси.

– Брате, ево ме! – рекла би увече Ноћ, док га је грлила рукама из којих је просипала мрак и док се полако спуштала рука Дана са сјајном лоптом која је негде далеко на хоризонту нестајала иза врхова планина или тонула у море.

А онда би Ноћ прво проверила да ли још има будних, па ако би неког и затекла испред ТВ-а, одмах би послала свој ветрић за успављивање, да помилује ноћобдију и поведе га у њено царство снова.

А пошто се зна да је Ноћ царица снова, она би отворила своју књигу необичних прича и бајки и својим поданицима, спавалицама, понудила да сами изаберу свој сан. А они, они су бирали приче о змајевима, животињама, цвећу, дрвећу, о планинама, рекама, све што је иначе немогуће постајало је могуће, били су час познати глумци, научници, светски рекордери, освајачи планина… Ноћ је свакоме испуњавала жељу, понекад се дешавало да приче, односно снови буду страшни, да сe сањачи уплаше, да се од страха озноје, да викну, да заплачу…, али такав сан царица би одмах заменила лепшим и бољим.

За оне који су неодлучни и не могу сами да изаберу шта ће сањати, Ноћ ће сваке недеље одабрати по једну причу која ће их и у сну обрадовати и насмешити и која се неће потрошити, чак и ако буде читана свих седам вечери. Зато нека и ова бајка о брату и сестри, Дану и Ноћи, буде успаванка за прве дане Нове 2014. године.