Српски кривак Мисли српски делај светски
ДАН И НОЋ
– Данас ми је диван дан, диван дан… певушила је Ноћ, док је улазила у зграду компаније у којој је радила са братом.
– Како можеш да кажеш ДАН, када си донела мрак… прекинуо је брат док је скупљао уређаје и опрему, које је користио у обављању свог свакодневног посла.
– Па то је исто као да сам уместо диван дан, отпевала диван брат, и то два пута…
Дан је схватио какву је грешку направио, али пошто је журио, пољубио је сестру у оба образа и одјурио да ухвати последњи воз, то јест одсјај залазећег сунца. Ноћ је и даље била добро расположена, па је запевала “Тихо ноћи, твоје злато спава”…
– Мало сам поранила, пошто још није време за спавање, али би могла да позовем моје спавалице да учествују у наградном конкурсу: да ми пошаљу називе што више песама у којима се спомињу дан и ноћ. Разуме се да ће највећи зналци добити и лепе награде.
Ноћ је затим погледала на сат и узела да прочита новине које је Дан оставио на столу.
– Пази, пази, о деци ни речи… Нема ни рубрике за децу… мораћу да очитам лекцију уредницима, па зар они не знају да су најмлађи највернији и најбољи читаоци…?
Иако је ТВ “Жир” стално емитовала репортаже са пута експедиције, или директно укључивала камермана Ђолета, ипак је било тешко успавати децу причама у наставцима, јер зна се шта се обично дешава у сновима: спавалице се или радују или уплаше, често се буде потпуно ознојени, замишљају да су на леђима кита Буце, да су се руковали са огромним мравом Раденком, да им је неко поклонио слончића Добрицу… Зато је Ноћ замолила уредницу Миу да јој пошаље репортажу мајмуна Ђолета у којој је приказан почетак срећног повратка после искрцавања са китова Мите и Буце. И њу, и оне које је требало успавати, чекало је
ИЗНЕНАЂЕЊЕ
Добрило је чило корачао не осећајући да су му на леђима његови пријатељи: мрав Радоје, мачак Алемпије, звани Мрњаукало, и мали Колумбо. Од тренутка када му се срце вратило из једне од пета, то је био стари добри Доброћудни Добрило. Вепар Пантелија, лисац Прљави Хари и јарац Тома Белобради, трчкарали су око Добрила, склањали пале гране које су се нашле на путу и певушили у такту који им је давао Куцкало уз грактање гаврана Гаше. Свако од њих је замишљао како ће бити дочекани, да ли ће им златне рибице Цица, Цуца и Цеца испунити жеље, да ли ће Крекетко компоновати неко ново крекетање у њихову част, да ли ће их краљ Борислав окитити ордењем… и оно најважније, да ли ће се њихове симпатије, односно боље половине стидети да покажу колико су их жељно очекивале.
Убрзо су стигли до места на коме је голуб Гута преузимао снимљене репортаже од гаврана Гаше. Између два дрвета био је истакнут транспарент “Добродошли, хероји!” иза кога је вирио главом и голубијом брадицом први поштар Чудне шуме Гута Поуздани. Пошто су се срдачно поздравили, пут је настављен корак по корак, два корака по два корака… Са оближњег дрвећа чуо се цвркут разних птица, ту и тамо би пролетео по неки шарени лептир… све је било мирно, да мирније не може бити, када се из дубине шуме зачуло неко мумлање. Све је одједном утихнуло, чак су се вепар, лисац и јарац престравили, гавран Гаша и детлић Куцкало су одлетели на највишу грану, мачор Алемпије се заледио од страха, мали Колумбо је начуљио уши…
Једино је мрав Радоје био присебан.
– Добрило, стани! Пантелија, крени лево, Ти Белобради, буди са десне стране, а Ти Прљави Хари, уђи у шуму и извиди шта је то пред нама.
Мумлање је било све јаче и све ближе. Добрило је заузео борилачки став из каратеа, пошто је имао црвени појас, а Радоје је догледом претраживао околину. Одједном, из шумског густиша, са леве и десне стране, појавиле су се прво главе, затим шапе, па онда и тела…
– Па то су Момчило и Персида! гракнуо је гавран Гаша.
– То су моји мама и тата! узвикнуо је мали Колумбо и скотрљао се са Добрила, журећи у сусрет медведима који су изашли на чистину.
Било је то право правцато изненађење. Колумбо је испричао мајци и оцу како се био изгубио, како су га нашли чика Радоје и остали, како је постао члан експедиције и како је добио име Колумбо… Мајка и отац су милујући свог мезимца испустили по неку сузу, а онда су све позвали да буду њихови гости. Радоје се захвалио на љубазности, али је објаснио да су сви жељни да што пре стигну кући и зато ће се само почастити медом. Колумбо је трчкарао од маме и тате до својих пријатеља, Пантелије, Томе, Харалампија…, молио је да поздраве медведа Момчила и медведицу Персиду, који су пристали да га усвоје…, својој несуђеној браћи, Митку и Матку, послао је на поклон своје најдрагоценије играчке: медвеђи мобилни телефон и специјални сат за медвеђе шапе.
После срдачног опроштаја и разних врста суза због растанка са њиховим Колумбом, слоновских, мрављих, јарећих, мачјих, лисичјих… експедиција је наставила пут док се иза њих чуо тихи плач њиховог мезимца. Убрзо су стигли до језера где су их чекале златне рибице Цица, Цуца и Цеца, које су и пре него што су чуле жеље, одмах створиле хотел по мери својих гостију. Док су они уживали у својим купатилима, у собе им је стигла вечера, према јеловнику који је Радоје дао кувару, једном сому са дугачким брковима. Хотелом се разлегла тиха музика, која је полако, али сигурно успавала уморне чланове експедиције.Три златне рибице завириле су у њихове снове и виделе да сви сањају исти сан: своју Чудну шуму, своју породицу и своје пријатеље.
