Кукуруз Српски Кривак

Шта је заправо Српски Кривак

Кукуруз Српски Кривак је старинска врста белог кукуруза из сорте Тврдунаца (Zea mays indurata). Користи се претежно за људску исхрану. Биљка се добро прилагођава оштрим брдско-планинским условима. Стабљика кукуруза је слабо развијена али је отпорна на сушу и остале временске (не)прилике. На једном струку обично роди по један клип, а на плоднијој и боље обрађеној земљи по два. Клип је дугачак до 30 cm и често је благо закривљен. На клипу се обично налази осам неправилних редова, па је у народу познат и као “Осмак“. Кукуруз Српски Кривак или Осмак има изузетан укус и зато се одржао до данашњег дана, упркос бројним хибридним сортама које су вишеструко родније и економичније од њега.

Порекло и берба кукуруза

У Србији, посебно у Драгачевском крају, Кукуруз Српски Кривак се гаји од вајкада. Иако је некада био доминатна житарица, у последње време се узгаја само у ограниченим количинама. Управо у овом крају, свако домаћинство посеје по неколико редова Кривака, да има за проју. Као и остале сорте кукуруза, кривак се бере у октобру и то најчешће ручно. Ако се, приликом бербе на њиви, клипови ломе заједно са шушком, онда је неопходно да се, увече, у дворишту домаћина обавља тзв. комишање (одвајање шушке од клипова). Некада је комишање представљало изузетан догађај у селу, и тада су се окупљали рођаци, пријатељи, комшије… Грејала се врућа, певало се и играло, а млади су користили овакве прилике за своја прва удварања. Највећи и најлепши примерци, са поврнутом и заплетеном шушком, се каче испод стрехе, на јужној страни куће или амбара, да би се сачували за семе. И тако, сваке године, из генерације у генерацију.

Сушење и употреба

Окомишани клипови Кривака се, обавезно, одвајају од других сорти кукуруза и суше у посебном делу амбара. После сушења Кривак се круни, најчешће ручно. Окруњена зрна се сипају у јутане џакове и носе у воденицу на “хладно млевење”. Некада је било много воденица широм Србије и све оне су даноноћно радиле. Било је пуно чељади и стоке у сваком домаћинству, па су и воденичари имали пуне руке посла. А у воденицама су се причале приче из старина: о вампирима, ратовима, јунаштву, необичним догодовштинама, тајним љубавима…

Нема пројиног брашна без Кривака и воденичног камена.

Од њега се меси укусна проја која се обично једе са старим кајмаком или куваним киселим купусом (славским или свадбарским). Пожељно је, а и здраво је, да се пре тога “омане” по која мученица од шљиве Ранке. Са пројом се добро слаже и домаћа свињска пршута, овчија стеља и сир у паприци. Постоје, наравно, и слатке варијанте проје од Кривака.