Академик Матија Бећковић, књижевник

 

Matija Beckovic

 

Рођен је 29. новембра 1939. године у Сенти. Отац, Вук Бећковић био је официр Југословенске краљевске војске, на служби у Новом Саду, у Петроварадинској касарни. После капитулације краљевске војске, 1941. године, да би избегао заробљеништво, одлази у Црну Гору на очево имање у село Веље Дубоко у Ровцима. Све време рата, остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица. Мајка Зорка (Таушан) рођена је у Кањижи.

Основну школу завршио је у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код мајчине сестре. Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност. Своје детињство и губитак оца описао је у поеми Чији си ти мали? што му је и предодредило његово бављење политиком и историјом. Боравак у Ровцима увеликоме је допринео његовом књижевном језику и речнику, препуног архаизама, па је тако велики део његовог књижевног дела написан овим језиком. У књизи Рече ми један чоек, написао је десет поема, језиком којим се говорило у Веље Дубоком.

Са осамнаест година објавио је прву песму у часопису “Млада култура”.

Осим поезије, Бећковић је писао и позоришне текстове, као и монодраме.

У београдском Народном позоришту, 1978. године, изведена је “Међа Вука Манитога”, а потом и монодраме: “Рече ми један чоек” и “Не знаш ти њих”.

Представе са Бећковићевим текстовима извођене су и на загребачким сценама: “Театру итд”, “Казалишту младих”, “Театру Јазавац”, “Театру ММ”, “Клубу М”, “Српском народном позоришту” итд.

Дописни је члан САНУ, одељења за језик и књижевност, од 15. децембра 1983. године, а за редовног је члана изабран је 25. априла 1991. године. Као приступну академску беседу написао је поему Богојављење, која је свечано прочитана 1992, а никада није објављена у издању САНУ.

Члан је Удружења књижевника Србије и председник Удружења од 1988-92. године.

Препознатљиви део Бећковићевог песничког дела су две поеме, написане својој жени. “Вера Павладољска” (1960) и “Кад дођеш у било који град” (2003), заправо су једна целина која се надовезује са временским интервалом од преко четрдесет година.

Објављене књиге:

  1. Вера Павладољска, Београд, Фонд за издавање књига “Овако”, 1962.
  2. Метак луталица, Београд, Просвета, 1963.
  3. Тако је говорио Матија, Београд, Просвета, 1965.
  4. Др Јанез Паћука о међувремену, Нови Сад, Матица српска, 1969.
  5. Рече ми један чоек, Београд, Просвета, 1970.
  6. Че, трагедија која траје, Београд, М. Бећковић, С. Машић, Д. Радовић, 1970.
  7. Међа Вука Манитога, Београд, Српска књижевна задруга, 1976.
  8. Леле и куку, Београд, Просвета, 1978
  9. О међувремену – записи, Загреб, Знање, 1979.
  10. Два света, Београд, Просвета, 1980.
  11. Поеме, Београд, Српска књижевна задруга, 1983.
  12. Богојављање – изабране песме, Београд, Рад, 1985.
  13. Кажа, Београд, Српска књижевна задруга, 1988.
  14. Сима Милутиновић, Петар II Петровић Његош, Шабац, Глас цркве, 1988
  15. Служба Светом Сави, Шабац, Глас цркве, 1988.
  16. Изабране песме и поеме, Београд, Београдски издавачко-графички завод, 1989.
  17. Косово најскупља српска реч, Ваљево, Глас цркве, 1989.
  18. Че, Београд, Рад, 1989. Коаутор Д. Радовић.
  19. Чији си ти, мали?, Београд, Београдски издавачко-графички завод, 1989.
  20. Овако говори Матија, Горњи Милановац, Дечје новине, 1990.
  21. Служба, Београд, Српска књижевна задруга, 1990.
  22. Надкокот, 1990.
  23. Тридесет и једна песма: (1959—1990), Ваљево, “Милић Ракић”, 1990.
  24. Очинство, Београд, Сремпублик, 1993.
  25. Ћераћемо се још, 1996.
  26. Кад будем млађи,
  27. Без ниђе никога, 2007.
  28. Кад будем још млађи, 2012.

Награде:

  • Октобарска награда града Београда, 1970.
  • Награда “Милан Ракић”, 1971.
  • Змајева награда, 1989.
  • Седмојулска награда, 1988.
  • Дисова награда, 1990.
  • Награда Вукове задужбине за уметност, 1997.
  • Његошева награда за књижевност, 1998.
  • Награда “Десанка Максимовић”, 1998.
  • Награда Драинац, 1998.
  • Годишња награда Просвете, 2001.
  • Награда “Радоје Домановић”, 2006.
  • Књижевни вијенац Козаре, 2008.

 

Check Also

Зоран Стојaчић

Биографија Зоран Стојчић рођен је 06. маја 1965. године у Перлезу. Студирао је Архитектонски факултет, …