Мр Слободан Недић, дипл.инж.ел.

Слободан Недић је истраживач сарадник на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду.

На Електротехничком факултету у Београду, завршио је:

• основне студије, смер за Електронику и телекомуникације, 1974
• последипломске студије, смер за Економичан пренос информација, 1980.

Инжењерску каријеру започео је у Институту “Михајло Пупин”, у Лабораторији за Телекомуникације, на развоју, производњи и пуштању у рад модема за пренос података по телефонским каналима, 1975. године.

Академску 1981/1982. школску годину провео је на Техничкој школи у Дармштату, Савезна Република Немачка, као гостујући истраживач.

Од 1990-1994. године, радио је у Централној развојној лабораторији NEC у Кавасакију, Јапан, на широкопојасном преносу података по телефонским парицама и бежичним комуникацијама.

Повратком у Институт “Михајло Пупин”, започео је развој првог српског DSL-модема и конципирао ISTM (Интегрисана Сервисна Телефонска Мрежа), а затим је наставио са радом, у истим областима, у развојној лабораторији NEC у Принстону, Њу Џерси, САД.

Године 2004. радио је на развоју бежичног преноса 4. генерације (4G).

На садашња интересовања за фундаменталну физику највећи утицај имао је рад о GPS пријемницима (SiRF Inc. Санта Ана, Калифорнија), у коме је запазио ефекат пропагације који се коси са другим Ајнштајновим постулатом, и то је делимично променио на пројекту GPS контролисаног приземљивања.

На Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду запослио се на пројекту FP7 REGPOT APOSTILLE, a затим је водио истраживачки тим на напредним бежичним комуникацијама пете генерације (5G), у склопу пројекта EU FP7 STREP EMPhAtiC.

У последње време се бави критичком анализом Њутнове теорије гравитације и орбиталног кретања, као и праћењем рада једног броја теоретичара и практичара на превазилазењу недостатности Максвеловске теорије електромагнетизма, што је резултовало у примени вртложне природе материје и електромагнетизма на потенцијалност не-нултих дивергенција електричне и/или магнетске индукције у Етерском субстрату, као основа за логнитудиналне и “скаларне” електромагнетске таласе, а даље и за синергију ефкасног безжичног преноса енергије и телекоминикација