Проф. др Олга Цветановић

Кратка биографија

Др Олга Цветановић је научни саветник (од 1993.) и ванредни професор на Факултету за економију, финансије и администрацију (ФЕФА) у Београду (од 2003.) где предаје Управљање пројектима и Управљање инвестицијама. Предавала је такође Комерцијални урбанизам на Универзитету „Браћа Карић“ (1999-2001).

Докторирала је (1984.) и магистрирала (1977.) на Економском факултету у Београду на темама о оцени инвестиционих пројеката и доношењу инвестиционих одлука. 1973 била је на специјализацији у Француској (економија саобраћаја), а 1990. у Грчкој (мултимодални транспорт). Оцењивач је система квалитета и пословне изврсности, а завршила је и обуку у области управљања животном средином и у области одрживе потрошње.

 Као истраживач је радила у Заводу за економику саобраћаја у Институту „Кирило Савић“ (1970-1978), а затим у Институту за економику саобраћаја (1978-1987) у Београду. Од 1987. до 1991. била је директор Завода за економију саобраћаја у оквиру Саобраћајног института ЦИП, а од 1991. до 2001. помоћник генералног директора за научно-истраживачки рад.

 У току дугог научног и стручног живота учествовала је у домаћим и међународним пројектима и објавила је велики број студија, чланака и књига, о привредном развоју и саобраћају, о методама за оцену инвестиционих пројеката, о саобраћајној политици, о екстерним трошковима и заштити животне средине у саобраћају, о европским интеграционим процесима у саобраћају, итд. Течно говори енглески и француски језик. Објавила је око 30 радова на међународним скуповима у области саобраћаја и статистике, учествовала са радовима на националним скуповима економиста и статистичара (преко 60) и организовала око 10 скупова о најинтересантнијим темема у области економије и саобраћаја (оцена инвестиционих пројеката, заштита животне средине, европске интеграције, квалитет, мултимодални саобраћај,…).

Права биографија

Рођена сам у Ваљеву 1946. године и одрасла на Дивчибарама пошто је мој отац Ненад био шумарски инжењер који је организовао пошумљавање скоро потпуно оголелих Дивчибара. Одрасла сам скоро сама у дивљини, са сестром и једном другарицом, Оливером, на Дивчибарама које су биле потпуно пусте и сва поља, потоци и брда су били место за наше игре. Моје најлепше успомене су везане за ливаду испред куће, војничко „коњско“ ћебе мог оца и моју баку Ању која јури за мном преко ливаде на поток.

У Београду сам пошла у основну школу и не сећам се првог разреда пошто сам целе године била болесна од разних дечјих болести, сећам се само да сам са завишћу гледала децу која се играју. Основну школу „Ђуро Стругар“, са чијих прозора се видела Звездара, лако сам завршила и почела да пишем, да играм тенис у ТК „Црвена звезда“. Онда је дошла V београдска гимназија и клизање на Ташу. Играла сам рукомет, кошарку, скијала. Као студент сам се чак и успешно такмичила, једанпут у животу сам провезла спуст на Копаонику кроз “Дубоку” из које смо се враћали пешке, пошто тада жичара није било.

Већ у гимназији желела сам да будем самостална и почела да радим као новинар у социјалној рубрици у „Палилулској трибини“ и тада сам схватила да живот није тако идеалан како се мени чинило. На факултету сам почела да радим као туристички водич, по Београду и Србији, а четири лета сам провела и као водич у Палати нација у Женеви, где сам упознала пуно људи, пре свега студенте који су, као и ја, радили у Студентској организацији за Уједињене нације са жељом да нешто промене у овом свету.

Када ми је досадило да причам исте приче, без проблема сам се запослила у Институту „Кирило Савић“, а после је група у којој сам била прешла у Саобраћајни институт на Тргу Маркса и Енгелса. Рад у Институту је био моја велика љубав читавих тридесет година – ту сам учила, радила, дружила се са дивним људима који су били спремни да раде целе ноћи, ако треба, али и да певају, играју и пију, ако нам се тако хтело. Институт се 1987. морао интегрисати са ЦИП-ом у оквиру кампање за укрупњавање организација како би се лакше управљало кроз „велике системе“… и тако је настао Саобраћајни институт – ЦИП. Упркос многим тешким стварима у том периоду, имали смо дивну сарадњу са колегама из ЦИП-а и наручиоцима студија, посебно са ЖТП „Београд“ и трудили смо се да то време искористимо за рад и усавршавање, огроман број млађих сарадника је ишао на последипломске студије, на курсеве језика, на курсеве за рад на рачунарима, на семинаре и скупове у земљи и иностранству.

Што се друштва тиче, годинама сам се дружила са пајташима са скијања, где сам срела и свог мужа Ацу, човека фантастично способног, упорног и креативног, али врло, врло, чак претерано скромног. Добили смо сина Ненада, Нешу, који је сада одрастао човек.

Средином деведесетих открила сам као светлост у мраку свет квалитета – покрет за унапређење квалитета и пословне изврсности, људе који су тежили нечем суштински бољем и са њима сам остала у пријатељству и сарадњи до данас.

Вероватно зато што су ми и отац и мајка били професори, желела сам целог живота да се тиме бавим и та ми се жеља испунила после 30 година рада у Институту – пресрећна сам што могу да младим људима предајем нешто важно и конкретно, нешто што сам целог живота радила – управљање пројектима и управљање инвестицијама на ФЕФА (Факултет за економију, финансије и администрацију) у оквиру Универзитета Сингидунум.

Пошто ретко ко чашу меда попије, а да је „чашом жучи не загрчи“, неки од мојих дугогодишњих стресова су ме довели до болести, операције и хемотерапије 2003. године, али ја сам желела да се ствари промене набоље и то се десило. Тада сам открила и моју нову љубав, мој нови посао који у себи спаја све оно што сам до сада радила – учим људе да буду здрави, да буду одговорни, да сами креирају свој живот, а не да чекају и гунђају како само они у животу немају среће. Са компанијом VISION која прави најбоље природне додатке уз исхрану, иза које стоји најбољи руски научници у тој области, француска технологија и милиони резултата, већ неколико година сам, поред здравља и задовољства, добијала дивна путовања – Шри Ланка, Тунис, крстарење Балтиком, острво Хајнан у Кини.

А откуд ја у Криваку? Питајте Жику!  Уосталом, ја сам увек била авангарда 10-15 година испред свог времена. То понекад кошта, али нема везе, ја то волим!