Песме за прву недељу 2013.

Срећна Нова година –
нек’ се свако смеје,
најлепше је деци,
ако им снег веје.

Срећна Нова година –
честитке се нижу,
док поклони деци
под јелке пристижу.

Играчке су згодне,
мада није лоше
да се деле поклони
који се одмах троше.

Они који све знају,
кажу: „Има наде,
да Деда Мраз играчке
прави од чоколаде!”

Једна је мала пахуља бела
на грану доброг дрвета села.
Још није стигла да каже „хвала“,
друга је пахуља покрај ње стала.

Дрво је све то сумњиво гледало,
а онда је узело своје огледало.
То збиља нико не сме да спори – 
дрво је прелепо у белој одори.

Зашто су деде, углавном, седе?
Кривицу сносе они што носе
раздељке, репиће ил’ можда шишке,
што смажу дињу – не баце кришке!

Закасне кући – ето ти беде,
од које деде добију седе,
оцене лоше, ем мало вреде,
ем због њих деде брзо оседе!

Имамо предлог за све нам деде,
које због унука почну да седе,
када се нађу у таквом сосу,
нека им унуци обоје косу!

Сазнао сам тајну од једнога чичка
за шта се све каже чувено „драгичка“.
Рецимо за случај, то је права премија,
кад завлада грип, то јест епидемија.
Сваки ђачки типус тада чека грипус
и док брижна мама мази прави кремпиш,
наш познати Супермен стално мери темпиш.
И кад се осмехне к’о цвет је различка,
тад узвикне гласно „Кажите драгичка,
стигао је вирус – лично сам га бирус.“
Док природа, матиш и остали пате
што на часу нема секе или бате,
њих код куће море неке бриге леве –
који је филм на програму њиховога ТеВе.
Ђак и грип су, јасно је, као два камичка,
грип кад стигне у госте, ђак каже
„драгичка“.

Да л’ је збиља или шала,
два се слова помешала,
па се сада ђаци муЋе,
због њих чак и КаЧа хуЋе.
тешка брука светом пуЋе!

Све је сада наопаЋке,
лепе тачке сад су таЋке,
док мишеве јуре маЋке,
смеју нам се торбе ђаЋке!

Незнање се скупо плаЧа,
како уЋиш, све се враЧа,
крај ће бити капа мрка,
баш не ваља ова збрка!

Зато пиши молбу краЧу,
моли Ч и Ћ к’о браЧу:
„Не Ћините ово Ћесто,
и Ћувајте своје место!

Шта је то ехо
и како се ствара?
Ехо је кад планина
с тобом разговара!

Шта је то ехо
и како се прави?
Планину позови –
чекај да се јави!

Када неко гласно
„Ја је волим“ – рекне,
планина то понови,
то гласно одјекне.

А њему је мило,
чак је и без „молим“
планина поновила:
„волим, олим, олим…“

Неко неког воли
па воли да чује
како по планини
„волим“ одјекује.

Неки неке воле
и сви се разнеже,
док слушају ЕХО
како се разлеже!