Песме за седму недељу 2013.

Има једна лепа биљка,
зовемо је сви Ковиљка,
очи су јој као жишке,
баш јој лепо стоје шишке.

Има друга згодна биљка,
име јој је и Босиљка,
ево вам и њене слике:
прћаст носић, машна, кике…

Има трећа чудна биљка,
позната је и к’о Смиљка,
воли да се буни, гунђа,
на глави јој мала пунђа.

Шта још рећи за те биљке,
за Ковиљке, за Босиљке и за Смиљке,
некима су то светиљке,
због тога се важне праве
– неће ником да се јаве!

Ецили, бецили, бец,
испада ко је кец,
уцили, буцили, буц,
да нико није зуц!

Рцили, брцили, брц,
крцка се један крц,
оцили, боцили, боц,
шкљоцају зуби шкљоц!

Ацили, бацили, бац,
жацка Те сада жац,
ицили, бицили, биц,
из игре напоље, шиц!

Судбина ми тешка,
врло сам напаћен,
немиран сам био,
из школе сам враћен.

Крив уопше нисам,
погрешно сам схваћен,
гурнуо сам друга,
јер сам био блаћен.

Где је оно време
кад сам био злаћен,
сада чекам тату,
и знам, бићу млаћен!

Рећи ће ми прво –
“Знаш кол’ко сам плаћен,
због Тебе је, уштво,
и живот ми скраћен”.

Из свега се види –
нигде нисам схваћен,
и зато сам тужан и
врло напаћен!

Јој, што ми се ујутру спава,
узалуд сатови звоне крај ува,
ја тада сањам да ниче трава
и неко мора траву да чува.

Ујутру се сањају најлепши снови,
често сам тада ил’ краљ ил’ цар,
капетан брода што морем плови,
ил’ прави ауто примам на дар.

Јој, што ми се ујутру спава,
има ли негде и за то лека,
нека ме неко што пре спасава,
јер школа неће ђака да чека.

Живот је заиста суров и црн,
зашто нам о њему причају бајке,
ујутру реч нас боде к’о трн,
нек’ пусте децу да мирно пајке!

Испричаћу свима часком,
шта се збива с једном даском –
с другарицом гредом ћаска
због чега је важна даска!

Греда ћути, мирно седи,
не сме даску да увреди.
Све се више жести даска,
виче, грди, љуто праска.

Шта је орман – само маска,
све у њему – то је даска.
Што се столу тол’ко ласка,
чак и он је само даска.

По паркету док се каска,
нек’ се зна – и то је даска.
И још каже бајка, скаска,
да постоји и опаска –
у животу свако каска,
ако ли му фали даска!

Усред бурног рођенданског славља,
док се деца баве једним важним спортом,
иста слика стално се понавља,
руке заједно с носем, боре се са тортом!

На целоме свету и још нешто шире,
нека чудна савест почне да се јавља,
све се маме узбуде, то јест усплахире,
чистоћа је кажу, увек пола здравља!

Док мезимче своје пред лавабо ставља,
придике и грдње стижу се и нижу,
чистоћа је, чује се, увек пола здравља,
а деца би слатко прсте да полижу!

Кад се сретне смркнуто, тужно ђачко лице,
у дневнику школском све су јединице!
Узалуд се плаче, узалуд се дере,
по овоме спада он у рекордере!

Нешто није јасно, па зар нисмо горди,
кад је неко први, кад падну рекорди.
Тад одјекне гласно: „Браво! Алал вера!”,
свуда пљесак чека нашег рекордера.

Кад рекордер од стида побегне на таван,
значи да тај рекорд није био славан.
Од славе до срама граница је уска,
јер за рекорд следи место пљеска – пљуска!