Српски кривак Мисли српски делај светски
ДАН И НОЋ
– Волим кад не касниш. То је одлика лепог васпитања и ја сам поносан, што имам тако добро васпитану сестру! добацио је Дан задиханој Ноћи, која је улетела у канцеларију сва зајапурена од трчања.
– Баш Ти хвала. Видим да покушаваш да устанеш из фотеље, можда ћеш се сетити и да ми помогнеш да скинем капут, вероватно си и кафу приставио… одговорила му је Ноћ, док је Дан посрамљено гледао у под.
– Признајем да сам заборавио на неке основне одлике лепог понашања. Морам да се подсетим на све што смо учили у школи… Овакав свакодневни мукотрпни посао ме је потпуно окупирао, тако да ја више нисам ја. Постао сам робот, укључујем се на дугме, искључујем се на дугме… више не певушим ни песме о мени, а камоли о Теби, отуђен сам, мораћу да одем код неког психијатра…
– Главу горе, братићу! покушала је да му поврати расположење сестра и наставила:
– За почетак, уради оно што увек заборављаш. Опери судове које си Ти користио, врати књиге на своје место, обриши прашину са полица, а могао би бар једном месечно и прозоре да опереш…
– Лепо је од Тебе што си ме подсетила шта све треба да урадим, али мораћу да то одложим за сутра, зар не видиш да касним… добацио јој је Дан и не сачекавши одговор стуштио се кроз врата.
– Сва браћа су иста! уздахнула је Ноћ и прионула да среди неред који јој је Дан оставио.
Док је сређивала књиге, поглед јој је пао на један наслов: “Лепо понашање у свакој прилици”.
– Види, види, припремио је литературу, а није је ни отворио! промрмљала је Ноћ и одједном се гласно насмејала:
– Е, кад би мој брат знао да не постоје прописи о лепом понашању само за људе, него да су и животиње одлучиле да усвоје лепе манире, можда би се одлучио да постане ђак школе коју у Чудној шуми води вредна корњача Наталија и у којој се учи само један предмет
ШУМСКИ БОНТОН
Једног лепог, мало прохладног децембарског јутра на свим билбордима и паноима у Чудној шуми, појавио се плакат на коме је писало: “Наредбом Његовог Краљевског Величанства Лава Борислава Првог, и за сада Јединог, уводи се обавеза похађања Школе за лепо васпитање за све одрасле грађане, то јест животиње Чудне шуме. Одређује се корњача Наталија, као најваспитанија и најискуснија, да води школу и онима који је успешно заврше, изда сведочанства, која ће, кад се уведу порези, имаоцу обезбедити попуст од 50%.”
Наређено – учињено. Школа је одмах почела са радом, а професорка Наталија је била на великим мукама, јер требало је прописати посебна правила за птице, за гмизавце, за оне који живе у води, за инсекте, за биљоједе, за бивше месождере…
Да би се постигао успех било је неопходно да се у Покрет за лепо понашање укључе и ТВ “Жир” и новине “Шумске тајне”. Миа и Коста су са одушевљењм прихватили сарадњу и одмах обезбедили термине за пренос Наталијиних предавања. Чеда је у почетку тражио да му се објављивање појединих лекција плати, али је невољно пристао, кад му је речено да новине неће моћи да издаје и уређује неко ко нема диплому о лепом понашању.
– Није ми јасно, шта ће нама, бизнисменима диплома… уместо да зарађујем паре, мораћу да учим да се лепо понашам. Е, мој Чедо, докле си догурао? прокоментарисао је, али у себи, најпознатији папагај.
Наталија се данима и ноћима припремала за почетак рада Школе. Проучила је све приручнике о лепом понашањеу, како оне у кући, тако и на улици, на јавним местима, у ресторанима, у превозу, на пијацама, у парламенту… Пред њом су биле несавладиве препреке. Како убедити животиње да се после векова дивљања понашају питомо? Како да науче да једна другој кажу, одлају, одреже, одњискају, одмекећу, одгрокћу… само једно мало, малецно “извини”? Како да не буду халапљиви док једу, како да користе прибор за јело, како да поштују старије, како да… требало је одговорити на хиљаду “како” и тек онда кренути у спровођење наредбе Његовог величанства.
Наталија се храбро суочила са свим тешкоћама и најавила први час. У предвиђено време пропланак, који је био предвиђен за школу, био је препун. Камере су директно преносиле први час. Наталија је поздравила ђаке, затим их је, као у правој школи, прозвала, а онда их је питала да ли употребљавају речи “молим” и “извини”.
Присутни су се погледали међусобно, а онда се јавио лисац Харалампије, звани Прљави Хари. Као и сви лисци, и Хари је био лукав:
– Извините професорко, молим вас да ми објасните да ли ја треба да молим бубашвабу Оливију, да престане да ме нервира грицкањем хартије, па када престане, да јој се извиним што сам је молио…
Корњача Наталија се прво насмешила, а онда је похвалила Харија, јер је одмах, док се њој обраћао, правилно употребио обе ове речи, док се касније подсмехнуо и речи “молим” и речи “извините”. Ређало се питање за питањем. Јарац Тома Белобради је хтео да зна, да ли у спортском дуелу са Рођом Неустрашивим на брвну треба да се Рођи извини пре него што га гурне у воду. Медвед Момчило се интересовао да ли треба да замоли матицу Магдалену пре него што из кошнице узме мед или је довољно да се само извини. Мрав Радоје је рекао да овим речима треба додати и реч “Хвала”, пошто његов пријатељ Цврле уме да замоли за помоћ, зна да се извини што се то понавља, али да каже “Хвала”, или заборавља или ту реч није научио. Кокошку Живку је интересовало да ли лопови који краду јаја треба да је моле, или да јој после крађе упуте извињење…
Професорка је била збуњена, али и обрадована, пошто је видела да сви желе да се лепо понашају, али да су им потребни савети како да поступе у ком тренутку. Сва питања је забележила, погледала на сат и замолила присутне да се припреме за следеће часове, када ће разговарати и учити о понашању за време јела, о поштовању старијих, о решавању спорова договором… Додала је и да зна, да ће кад буде говора о бонтону за столом, многи рећи да је проблем што не постоји прибор за јело, да је то можда због тога што би он био различит за птице, инсекте, рибе… да до сада већина животиња употребљава само тањире различитих величина и облика…
Показала им је кашику, виљушку и нож и рекла:
– Ово је прибор за јело који користе наши пријатељи – људи. Пре много стотина, чак и хиљада година, кад прибор и није био пронађен, они су јели као ми сада – како ко уме и како ко зна. На сликама може да се види како су прстима кидали храну, како су је гутали, како су отпатке бацали иза себе… Ако је њима требало толико времена да се сете да направе прибор, па да га употребе, нама мора да буде бар хиљаду пута лакше. Користићемо њихово искуство, компјутере…
Док су се после часа разилазили, могло је да се са разних страна чује:
– Молим Вас, да ли могу да прођем?
– Извините, што сам вас нагазио!
– Комшија, молим Вас да ми сутра позајмите Вашу косилицу за траву!
– Славко, хвала Ти за јутарње концерте!…
Мраву Радоју је у трену синула идеја. Позвао је цврчка Цврлинија да застане и затим му рекао:
– Пошто Ти сам правиш Твоје виолине, приони на посао и направи приборе за јело за нас мраве, за вас цврчке, за бубамаре, можда и за лептире… Да не заборавим, молим Те да направиш и један комплетан мрављи сервис, који хоћу да поклоним мом најбољем пријатељу, слону Добрилу.
