Српски кривак Мисли српски делај светски
ДАН И НОЋ
– Дане, морамо озбиљно да разговарамо – рекла је Ноћ своме брату док јој је придржавао мантил, опточен звездицама које су бледуњаво сијуцкале, пошто им је сензор реаговао на дневну светлост која је полако нестајала.
– Знам, наставила је Ноћ, да и Ти, као и ја сваког јутра подсећаш спаваче да се умију, да оперу зубе, да перу руке пре и после јела, да се очешљају, да пре поласка у школу стану пред огледало… Ево, то и ја чиним годинама, истина увече. Бирам лепе бајке, препричавам им моје догодовштине са радног места, упознајем их са мојим пријатељима које срећем на послу, понављам као папагај оно што им обично маме говоре, купатило, четкица за зубе, сапун, пиџама… И таман кад помислим да је све у најбољем реду, сазнам да има оних који ни мене ни Тебе нису послушали и који сада испаштају. Молим Те провери сутра да ли је неко запамтио причу коју сам им припремила за вечерас и сврати до зубарских ординација да видиш да ли је неко од мојих принцезе и принчева свратио да им чика доктори прегледају зубе. Пошто видим да си у журби, сестрица Те поздравља, а ја ћу покушати да бар на тренутак натерам чак и оне који су поспани, да замисле шта их чека ако буду као и
ЗДРАВКО ЗАБОРАВКО
Дошао Здравко Заборавко код зубара, сео на столицу, срце му сишло у пете, руке се ознојиле… кад одједном нешто зазуја, зашкрипа, сијалица изнад њега се угаси… Када је отворио очи имао је шта да види. Поред њега био је, нећете веровати, прави правцати зуб, насмејан, расположен… Здравко је био запрепашћен.
– Здраво, Здравко. Ја сам Твој зуб. Зову ме млечњак. Данас си опет заборавио да ме опереш. Баш си Ти неки Заборавко.
Још се Здравко није ни освестио, кад је чуо како га неко зове:
– Здравко, ја сам четворка, лево, доле… Погледај ме нашта личим. Разболео сам се Твојом кривицом. Уместо да ме увек после јела лепо окупаш, да очистиш простор између мене и петице, Твоју небригу је искористио страшни каријес, напао ме је… помагај Здравко, уради нешто, лечи ме, јер кад почнем да Те болим, биће касно!
Здравко прогута кнедлу и док је размишљао како да се извуче из ове ситуације, одјекнуо је још један глас:
– Дођи, Здравко, до тројке десно, горе… Зар Те није срамота? На Твом рођеном зубу нахватао се каменац, а Ти ништа не предузимаш. Кајаћеш се, али биће касно…
Ох, шта је све Здравко чуо од својих зуба! И да превише воли слаткише, који су највећи непријатељи зуба… и да често после топлог јела одмах навали на сладолед… да су постали слаби и крхки, јер избегава корице хлеба и мрзи шаргарепу…
Здравку се све мутило у глави. Сваки зуб му је нешто замерао, показивао му квар, прљавштину… У једном тренутку сви зуби су у хору почели да певају:
Зуби Здравка моле,
да их пере, чува,
јер ако то не ради,
мораће да боле.
Нека и то зна,
ништа није прече,
него да се зуби,
сви на време лече!
Опет је нешто зазујало, зашкрипало, све је утонуло у потпуни мрак… Кад је Здравко отворио очи, био је још једном изненађен. Седео је у зубарској столици, док му је чика зубар говорио:
– Данас сам Ти поправио ту четворку лево и очистио каменац.
