Прича за 25. недељу 2014. године


ДАН И НОЋ

Ноћ је ове вечери била добро расположена. Пошто је испратила брата и пре тога му, као права добра сестра, очитала лекцију о лепом понашању, јер ако се његово име употребљава приликом поздрављања, онда кад неко каже “Добар дан” онда дан мора да буде леп, лепо очешљан, лепо обучен, спреман да сваком помогне… Ноћ је села за компјутер да прегледа пошту која јој је стигла док је она била на другом крају света.

– Мораћу деци да објасним где смо то мој брат Дан и ја кад нас нема, да не помисле да се негде забављамо, да губимо време узалуд… – размишљала је Ноћ, док је гледала свој мејл, чији је назив морала да испише латиницом и то на енглеском, night@gmail.com, па да сачека…

– Јао, колико је поште стигло, треба на све то да одговорим… – рекла је гласно и наставила:

– Ух, одговорићу касније, а сад пошто је време за успављивање, открићу свима тајну да и у Чудној шуми постоји
 

ПОШТАР

 Golub pismonosa

На свету има толико поштара да им се и не зна број. Они разносе писма и пакете до најудаљенијих места, прелазе аутомобилом, мотоциклом, бициклом или пешице километре и километре, да би уручили поштанске пошиљке на адресе оних којима су упућене.

Али, да ли има бољег поштара од голуба Гуте. Свакога дана, Гута долеће до станова оних, којима је неко послао писмо или пакет, јави се на интерфон и остави оно што им је послато из ко зна ког краја света. Колико је само обрадовао ноја Нолета, коме је деда у далекој постојбини оставио брдо песка. Или, када се медведу Момчилу јавио његов брат од тетке, бели меда Едвард. А шта рећи за корњачу Наталију, која три дана није дошла себи кад је видела слику своје даље рођаке са Галапагоса – није могла да поверује да корњаче могу толико да порасту…

Једнога дана, Гута је, као и обично, преузео пошту и полетео путем који је знао напамет…

Док је летео изнад врхова дрвећа весело је певао:

Ја нисам љут, ја нисам оштар, ја сам само обични поштар.
Нек’ се чује, нек’ се зна, најбољи сам поштар ја!
Нек’ се чује безброј пута, најбољи је поштар Гута!

Кад је пролазио поред једног високог дрвета, са једне од грана јавио му се мајмун Ђоле:

– Гуто, имаш ли нешто за мене?

Гута не би био весели и распевани голуб, а да му не одговори песмицом:

Слећем доле, друже Ђоле!
Носим писмо ја о врату –
За Ђолета акробату.
Циркус ти га неки шаље,
па ти види шта ћеш даље!

Док је Ђоле, читајући писмо, већ видео себе ка циркуску звезду, Гута је наставио даље и дошао до великог шупљег стабла из кога је медвед Момчило, са пчеларском капом на глави, вадио мед:

– Послужи се Гуто медом, па ми причај онда редом! – огласио се шумски пчелар.

Гута је слетео на сто поред стабла, а гостољубиви домаћин Момчило је кашичицом захватио мед са саћа које су вредне пчеле изградиле у шупљини стабла и додао му чашу воде.

Гута, као сви голубови који су и песници, објашњава пријатељу шта је у пошиљци коју му доноси:

Из далека пакет стиже, са огромне санте леда,
јавља ти се брат од тетке, један лепи бели меда.
Зна да имаш крушке, мед – па ти шаље сладолед!

Пошто му је помало разочарани Момчило потписао да је примио пакет, Гута се винуо у небеске висине, носећи о врату торбу са пошиљкама. У једном тренутку приметио је да га прати орао. Зато се стрмоглавио ка крошњама дрвећа шуме у којој је живео са пријатељима. Иако је био у животној опасности, храбро је певушио:

Кад орао с неба прети, голуб мора тад да слети…

Док је панично бежао од страшног непријатеља, са врата му је спала поштанска торба са знаком трубе и све пошиљке су се разлетеле по гранама дрвећа и земљи:

Спасао сам живот, али шта то вреди,
Кад изгубиш пошту тада отказ следи!
Ко голуба Гуту може још да спасе –
ТВ “Жир”, Миа и Коста – знало се и зна се!

Гута је улетео кроз прозор у студио ТВ “Жир” и слетео на сто поред Косте, који је тог тренутка водио програм.

И Коста је као и Гута био песнички расположен:

Вест коју доноси мора да је лоша –
ко без главе стиг’о је голуб писмоноша!
Чим дођеш до даха,
причај Гуто слободно,
без икаквог страха!

Гута је, тешко дишући, покушавао да објасни шта му се десило:

Ја сам Коле морао… јурио ме орао,
брз је као ђаво, беж’о сам безглаво…
Сусрет с орлом голуба увек много кошта,
торба ми је испала и са њоме пошта.
Сада разна писма као неко цвеће,
Красе или траву ил’ можда дрвеће.

Кости је све било јасно. Иако је слика очајног Гуте, коју су видели сви који су тог тренутка пратили ТВ “Жир”, говорила све, Коста је кренуо у акцију:

Да ти отказ прети, то је свима јасно,
ал’ за нашу помоћ јоште није касно,
гледаоце молим да шуму претресу
и сва писма скупе и овде донесу!

Оно што се тада догодило, потврдило је да ТВ “Жир” прате скоро сви становници Чудне шуме.

Славуј Славко, папагај Чеда, сова Кристина… излетели су из својих станова, то јест гнезда и почели да претражују све гране дрвећа на путу којим је долетео Гута. Све што су налазили одмах су доносили до студија ТВ “Жир” и убацивали кроз прозор. Зека Лека, медвед Момчило, лав Борислав, лија Валерија, куца Лаки, петао Петко, мрав Радоје, маца Јаца… и остали… скупљали су пакете и писма по жбуњу и трави, а слон Добрило је са гране скинуо поштанску торбу и сурлом додао Кости. Пошто је сва пошта враћена у торбу, Гута и Коста су изашли на прозор да се захвале пријатељима. Њима се придружила и Миа и ускоро је шумом одјекнула песма коју су сви заједно певали:

Док са неба светле неке звезде сјајне,
Многа писма крију врло важне тајне.
Поштари се зато чекају с нервозом,
свеједно да л’ лете, ил’ путују возом.
Ко је од њих најбољи?
Одговор се исти чуо безброј пута
– најбољи је поштар писмоноша Гута!