Песме за 11. недељу 2013.

Када слова научиш
да читаш и пишеш,
тек тада си спреман
и да мајсторишеш!

А слова к’о цигле,
баш се лепо слажу,
чак мајстору сама
да зида помажу!

Ох, како је лепо
када кућа ниче,
када се од цигли
праве песме, приче…

Да се боље виде,
упали се лампа,
па се књига чита
пошто се одштампа!

Имам, знате, проблем један
– мој друг је одједном вредан!
У чему се разлог крије,
никад такав био није!

Због чега се мој друг мења,
сад је тако питом, чедан,
а био је буба лења,
пре но што је пост’о вредан.

Мотив му је, каже, личан,
биће , вели, он одличан!
Сада мени ради живац,
бицикл је, дакле, кривац.

Засветле ми најзад лампа,
још петица није никла,
договор је, значи, трампа,
петицама до бицикла!

Радиш задатак – она Те вреба,
стално је ту, код Твојих леђа,
узалуд јој кажеш да Ти не треба
и да Те њено присуство вређа.

С Тобом је увек, у сваком трену,
чак Ти у игри не даје мира,
прихватиш ли, можда, помоћ њену,
тек онда почне да Те секира.

Због ње се оцена добија мања,
због ње се грдња извуче тешка,
због ње те другар у игри гања,
и док се она све време смешка,
најзад си схватио – па то је ГРЕШКА!

У свету постоје разне олује.
Док громови грме, док севају муње,
оне љутито бесне, хује и брује,
ломе дрвеће, чупају жбуње…

У дечјем свету прича се чује,
да постоје мамине олује,
које су чешће, које су жешће,
и пошто све олује личе,
мама прво загрми, па онда виче.
Чело јој се као небо натушти,
и онда грдња по Теби пљушти.

Олуја као све олује има крај
и зато издржи, мирно сачекај!
Облаци нестаће с маминог чела,
када Твој поглед буде случајно срела.
Па Ти јој знаш најтање жице,
јер си њено Сунце, које јој ведри лице!

Зато мамине олује имају најлепши крај,
јер после грмљавине следи загрљај!

Јуче је пре од данас,
данас је после јуче,
шта ће се десити сутра,
то су бриге које нас муче.

Сутра, данас и јуче,
три су рођена брата,
данас се са сутра туче,
док јуче бежи кроз врата.

Знамо сви добро,
о томе и ђаци уче,
да данас код нас стигне,
тек када оде јуче.

Чим подне прође,
данас већ хуче,
јер сутра ујутру
постаће јуче.

А зашто нико
не пита нас,
може ли сутра
да буде данас?

Тачно у поноћ, мрклу и нему,
састао се петак са суботом.
Зна се да му се захвалила на свему,
али шта се десило потом?

Одавно се петку мотало по глави,
како да јој љубав у поноћ изјави?
Промуц’о је најзад да му се баш свиђа
и да ли би мог’о чешће да је виђа?

Господине петку, мени су се удварали разни,
али нису били к’о ви безобразни.
Уторка се сећам, баш је био нежан,
али је растанак био неизбежан.
Патила сам дуго, али шта то вреди,
кад је своју љубав поклонио среди!

Ох, субото драга, за опроштај молим,
кајем се и питам: „Смем ли да вас волим?”
Субота се на то кокетно насмеши:
„Свако може, петку, једном да погреши.
Већ идућег пута сматраћу вас часним,
останите дуже, ако ја закасним!

Трчало се, скакало,
играло и пливало,
када би то престало,
онда би се веслало.

ТВ-еи су страдали,
рекорди су падали,
шта ђаци да раде
без олимпијаде.

Тада тата почиње
поново да брине,
да л’ се добро трче
школске дисциплине?

Мама ће Ти дати
две до три медаље,
донесеш ли оно,
због чега Те шаље!

Ти си за њу прави,
рођен олимпијац,
кад Те два пут недељно
пошаље на пијац!